УМНОЖАВАЊЕ АУТОРСКОГ ЈА – Албахари - Аћин

– у наставку Жарко Рошуљ ПРЕРУШЕНИ ЕСЕЈ

Svetlana Velmar Jankovic

        Tema o kojoj cemo danas razgovarati, Esejisticko u savremenoj srpskoj prozi, zanimljiva je vec
i zbog toga sto na prvi pogled izgleda jasna a na drugi pogled postaje jasno da podrazumeva niz
nejasnosti. Iz nacina na koji je tema iskazana proizilazi da je esejisticko (kazivanje) pojam koji nije
nuzno sadrzan u pojmu prozno kazivanje, iako mu nije ni suprotstavljen - sto je svakako tacno.
Verovatno da ne bi bilo ni malo lako pronaci elemente esejistickog kazivanja u - ako je rec samo o
nasoj knjizevnosti - prozi Janka Veselinovica, recimo, ili Milovana Glisica, ili Stevana Sremca.
Zasto? Nikako ne stoga sto ovi pisci pripadaju stilskoj formaciji naseg realizma jer bi se, bez teskoca,
dobri primeri esejistickog kazivanja mogli pronaci u pricama jednog zaboravljenog savremenika
pomenutih pisaca, Milete Jaksica, koji se takodje moze ubrojiti u predstavnike iste stilske formacije.
Ponavljam ono sto svi znamo i od cega cemo po svoj prilici poci u ovom razgovoru: da prozno
kazivanje ne mora biti i esejisticko ali da - i tu pocinju nejasnosti o kojima bismo mogli da
razgovaramo - esejisticko kazivanje moze da bude i prozno, a mozda i mora.
        Otac modernog eseja, tog pokusaja, tog ogleda i ogledanja u knjizevnosti, Misel de Montenj,
ovako se obratio pre vise od cetiri stoleca, svom citaocu:
        "Dobronamerna je ova knjiga, citaoce. Na znanje ti daje, odmah s pocetka, da nista drugo nisam
imao na umu, dok sam je pisao do privatne i porodicne svrhe. Nisam mislio ni tebi da koristim niti
sebe da proslavim. Moje snage nisu dorasle takvoj nameri. Namenio sam je svojim rodjacima i
prijateljima za licnu upotrebu, da bi mogli kada me izgube (sto ce im se uskoro i desiti) u njoj ponovo
da nadju neke crte moje naravi i mojih sklonosti, i da na taj nacin sacuvaju potpunije i zivlje secanje
na mene. Da sam kanio zadobiti naklonost sveta, bolje bih sebe ukrasio i prikazao bih se u
proucenom stavu. Zelim da me ovde vide u mom jednostavnom, prirodnom i svakidasnjem ruhu, bez
cifranja ni usiljenosti, jer ja sebe ovde slikam. Mane moje ocitovace se zivo kao i moj prirodni lik,
koliko mi dopusta svetu duzno postovanje. Da sam medju onim narodima za koje pricaju da jos zive u slatkoj slobodi prvobitnih zakona prirode, uveravam te da bih vrlo rado sebe naslikao u celoj figuri i u potpunoj nagoti. Prema tome, citaoce, ja licno sam predmet svoje knjige: nemas razlog da u
dokolici tracis vreme na tako beznacajnu i beskorisnu sadrzinu. Zbogom, dakle: u Montenju, prvog
marta hiljadu petsto osamdesete."


        Dok citamo ovu Montenjevu poruku citaocu, a to ce reci i nama u ovom nasem vremenu, ne
smemo da izgubimo iz vida njegovo upozorenje da ja licno sam predmet svoje knjige. U tom delu
recenice prvi put se iskazuje saznanje da ja, i to ono licno, moze biti predmet sopstvene knjige, to
jest sopstvenog pisanja, sto ce reci posmatranja i upoznavanja. Dok pise svoje eseje, Montenj ce reci
i ovo: "Ja nisam video ocevidnijeg cudovista i cuda od sebe samog." Sledeci to svoje
samosagledavanje, on se strasno bavi tim tako naglasenim sopstvenim ja, u svim vidovima njegove
intelektualne, emotivne i duhovne delatnosti bas kao predmetom. Stvarajuci svoj esej, svoj ogled o
sebi koji se danas cita i razume kao ogled o coveku i ljudskoj prirodi uopste, Montenj je stvorio
jedan oblik esejistickog prvog lica, onog ja koje ne skriva nego naglasava da je jedno isto sa
autorskim ja i stalno podseca na tu istost, iako zna da izmedju tih ja ipak postoji ne mala razlika:
jedno od ja u ovim esejima istice sebe kao subjekt koji promislja a drugo sebe kao objekt toga
promisljanja. Stoga svoj iskaz u Ogledima Montenj gradi od dva razlicita a istovremena sloja
znacenja, nastala iz dva razlicita a istovremena gledanja dvaju lica jednoga ja ili dvaju ja u
jednom licu, kako hocemo - na isto zbivanje. Tom slozenom igrom u kojoj je subjekt povremeno
objekt i obratno, Montenj je obelezio prozni iskaz kojem je rodonacelnik i koji ce se, u svim
vremenima sto su protekla od Montenjevog do naseg, od kraja 16. do kraja 20. veka, prepoznavati
kao esejisticko kazivanje. U tom kazivanju srediste je u isti mah i u kazivacu odnosno u njegovom
prvom licu, koliko i u samom kazivanju; obelezje tog kazivaca je da nije pripovedac a kazivanja da
nije prica. Kazivanje je govor o, diskurs o coveku i njegovoj prirodi, a kazivac je onaj koji taj
govor iskazuje pokusavajuci da uskladi iskustvo onoga sebe koji dozivljava zivot sa iskustvom
onoga sebe koji promislja dozivljeno, to jest onoga koji napor misli uspeva da preoblici u moc reci.
Osnovno je da je ta dvosmislenost u kazivanju prvog lica - u novije vreme cesto je u pitanju i
visesmislenost - koju esejist-kazivac uvek zadrzava u odnosu na sebe kao na objekt toga kazivanja,
neprekidno traje od Montenja do danas, preuzimajuci razlicite vidove. Ponekad mi se cini da je
pravo izvoriste te teznje za samoposmatranjem i samospoznajom Montenjeva skepticnost, osobina
neobicna u njegovo doba, kojom je pisac Ogleda nastojao da procisti i precisti svako iskustvo iz
zivota.
        Niz modernih pisaca - kad ovde kazem modernih mislim na pisce koji su ociglednom osobenoscu
i novinom svoga iskaza obelezili svoju epohu - kao da su bas od Montenja nasledili model
esejistickog kazivanja kao nacin da izdube i prodube, da umnoze znacenje svog proznog kazivanja,
spajajuci diskurzivno sa imaginarnim a racionalno sa iracionalnim. Zar nije jos Stendal majstorski
istrazivao mogucnost preplitanja esejistickog govora o i klasicnog pripovedanja "u slikama" kao
govora iz? Pri tom je dodeljivo prvom licu, koje je vec kod njega cesto predstavljalo spoj
naglasenog pripovedaca i prigusenog esejista, sasvim razlicite uloge, medju kojima je bila i uloga
sveznajuceg pripovedaca-hronicara, koji osluskuje saptanje esejista. I Prust je, od tih preplitanja
subjektivnog a racionalizovanog i objektiviranog a iracionalnog sadrzaja u pripovedacu i u esejisti,
od tih neverovatnih ukrstaja, kako bi rekao Laza Kostic, stvorio romaneskno cudo. A tu su i Muzil, i
Man, i Broh i toliki drugi koji su svojim pisanjem nastalim od razlicitih mesavina proznog i
esejistickog kazivanja, obelezili ovaj nas vek. I Borhes, razume se, koji je Montenjevu skepsu
pretocio u kikot pred nestajanjem, iz mnogoglasja.
        Iz ovoga sto je receno moze se zakljuciti da esejisticko kazivanje, kao znacenjski sloj jednog
proznog teksta, vidim kao model kojim se omogucavaju razliciti vidovi slozenosti proznog iskaza,
medju kojima se izdvajaju pokretljivost i promenljivost govornog lica, oblici njegovog skrivanja i
umnozavanja i razdvajanja autorskog od pripovedacevog ja. Ono sto mnogi nas, i ne samo nas,
srpski, moderan pripovedac ili romansijer, koji koristi i esejisticko kazivanje u svom proznom iskazu,
svesno ili nesvesno preuzima od Montenja, jeste umnozenost razlicitih ja i, istovremeno, skeptican
odnos prema svim tim oblicima ja sadrzanim u prvom licu.
        Hocu da kazem ovo: esejisticko kazivanje kao kazivanje koje sadrzi promisljanje i kazivaca i
kazivanog, u ovo "doba sumnje" - da se posluzim naslovom jedne knjige Natali Sarot - postaje
sustinski deo proznog iskaza niza nasih savremenih prozaista od Kisa, Pekica, Bore Cosica od starijih
pa do Albaharija, Gatalice, Pistala - da pomenem samo one mladje autore koje uspevam da pratim.
        Namerno neprikriven ili namerno prikriven, maskiran na razne nacine, esejist-kazivac je onaj
koji, kod svih ovih pisaca, preuzima na sebe da skepsom, sumnjom, ironijskim odnosom
preoblikovanim u rastojanja i otklone, dovode u pitanje sve pojavne oblike onoga sveta koje
pripovedac u istom delu, a ne retko i autor istog dela, nastoje da nam predstave svojom pricom. Tu
dvostrukost ili i trostrukost pripovedackog sleda u kojem je esejist-kazivac taj koji neprekidno - a ne
autor - promatra i procenjuje delovanje pripovedaca, odavno vec zelim da pratim u delu Davida
Albaharija, od njegovih prvih knjiga do romana Snezni covek, Mamac i nedavno objavljenog
Gec i Majer. Posto je to istrazivanje koje zahteva opsezan rad, ne uspevam da ispunim sebi zelju i u
ovoj prilici cu se zadrzati samo na opaskama koje bi mogle da se shvate i kao prilog danasnjem
razgovoru.
        I u Sneznom coveku i u Mamcu - oba romana se kazuju u prvom licu - u osnovni tok
romansijerskog kazivaja Albahari neprekidno uplice i zaplice tok esejistickog kazivanja kojim bi da
dovede u pitanje smisao i svrsishodnost knjizevnog i umetnickog cina uopste. U Sneznom coveku i
pripovedac i autor prvo dodeljuju pripovedacu jednog sagovornika, bezimenog profesora politickih
nauka u Kanadi, a onda tom bezimenom sagovorniku daju da, kao personalizovani esejist-kazivac
unese u pricu glas skepse i sumnje. U Mamcu tu istu ulogu ima, mnogo plasticnije ostvaren, kanadski
pisac Donald - ali ni jedan ni drugi lik nisu, u stvari, pravi esejisti-kazivaci. Da jesu, Albahari ih ne bi
ostavio tako blede i neubedljive, kao da su dvodimenzionalni likovi sa starih fotografija. Pravi je
onaj koji govori u prvom licu i sobom obuhvata i autora, i pripovedaca, i esejistu, onaj koji je na sebe
preuzeo sve te uloge od kojih je uloga esejista mozda najvaznija, jer je esejist i onaj koji promislja
ispricano i onaj koji je skeptican prema ispricanom. Koliko uloga u Albaharijevom knjizevnom tekstu
ima taj esejist koji, skriven u prvom licu kaze i ovo:
        "Mozda bih sve to mogao da ispricam Donaldu kada dodje umesto sto pricam sam sebi. U
svakom slucaju, trebalo bi da mu prepricam ono sto sam cuo sa majcinih traka, ne u potpunosti,
naravno, ne sve ali ipak sto detaljnije, ukoliko bude imao toliko vremena, toliko strpljenja da slusa.
Ustajem, odlazim do prozora, osluskujem. Trake leze na stolu, svaka u svojoj zastitnoj kartonskoj
kutiji. Ako ne racunam knjige koje sam doneo, trake su jedini dokaz mog postojanja u vremenu; glas
koji vise nije glas, koji je onostran i odsutan, tek mehanicka zamena stvarnosti, potvrdjuje moju
prisutnost; tu sam zahvaljujuci onome sto nije tu."
        Semanticki tonalitet kazivanja koje pripada esejistu razlikuje se od semantickog tonaliteta
kazivanja koje pripada pripovedacu: verujem da bih ovo svoje tvrdjenje mogla da ucvrstim sa
dovoljno dokaza, a pre svega analizom odlomka koji sam navela. Tom analizom bi se otkrilo
smenjivanje pripovedackog kazivanja sa kazivanjem esejista. Analizu ipak moram ostaviti za neku
sledecu priliku, a sad dodajem da je esejist taj koji, osim sto promislja smisao ispricanog, na razne
nacine uvodi i temu smrti. Ta je tema prisutna gotovo i u svim ranijim Albaharijevim knjigama,
pojacana je u Sneznom coveku a narocito u Mamcu, ali u Gecu i Majeru je jako istaknuta u oba
toka kazivanja, i u romanesknom i u esejistickom koje, razume se, ni malo nije lako razgraniciti. Svoju
pricu o Geci i Majeru koja je uporedo i prica o nacinu na koji se ta prica knjizevno ostvaruje,
Albahari opet kazuje u prvom licu kome, kao pripovedacu, daje zadatak da zivi zivote svojih junaka
a, kao esejistu, da promislja uloge koje su zadate pripovedacu.
        Ako u ovom izlaganju namerno uprostimo predstavljanje Albaharijevog teksta, koji je samo
prividno jednostavan, onda je moguce prvi narativni tok prepoznati kao romaneskni, pripovedacki a
drugi kao esejisticki. Prvim se kazuje prica o Gecu i Majeru, odnosno o Majeru i Gecu. To su dva
vozaca jednog nemackog kamiona-dusegupke u kojem, u Beogradu, na putu od Starog sajmista koje
je tada bilo novo, pa do Jajinaca, uguseni gasom umiru beogradski Jevreji smesteni u logor na
Sajmistu. To se dogadja u zimu i u prolece 1941/42. godine: Gec i Majer, odnosno Majer i Gec,
pripovedac ih tesko razlikuje, jer im ne vidi lica, iz dana u dan a nekada i dva puta dnevno, voze svoj
kamion sa tovarom - tako ono medju sobom nazivaju ljude u kamionu osudjene na smrt gusenjem -
postoje u prici ugradjeni u vreme svoje voznje i ogradjeni tim vremenom. Pripovedac koji prica tu
pricu o Geci i Majeru postoji u drugom, mnogo kasnijem vremenu, ovom nasem. Iz tog svog vremena
on jednako nastoji da vidi bar lica ako vec ne moze da uhvati i shvati licnosti Geca i Majera, tih
naizgled ljudskih bica koja su bila sposobna da mirno i savesno vrse ubistvo hiljada Jevreja,
uglavnom zena, dece i staraca. U nastojanju da pronikne sta se moglo dogadjati u tim vozacima,
nemackim vojnicima, Gecu i Majeru odnosno Majeru i Gecu dok voze svoj kamion na koji su vrlo
ponosni, i dok jedan od njih dvojice, nije vazno koji, izlazi iz kamiona na odredjenom mestu da bi
ukljucio gas koji treba da ugusi tovar, pripovedac se trudi da, uz pomoc podataka i dokumenata,
nadje put do proslog vremena i u njemu nestalih licnosti. U romanu, pripovedac se pojavljuje kao
profesor knjizevnosti u jednoj beogradskoj skoli i, kao pripovedaci iz prethodnih Albaharijevih
romana, kazuje svoju pricu u prvom licu. Posto mu putovanje u proslost preko dokumenata ne izgleda
dovoljno pouzdano, pripovedac poziva u pomoc esejista cije prisustvo mu, paradoksalno,
omogucava jednu visu meru stvaralacke imaginacije: on uspeva ne samo da zamisli stvarnost logora
na Sajmistu nego i da, u toj zamisljenoj stvarnosti, iz grupe jevrejske dece u tom nekadasnjem logoru,
izvuce i personalizuje zamisljenog decaka koji te, 1942, ima trinaest godina. Dalje, pripovedac
nastoji da se poistoveti sa tim decakom, gotovo da udje u njegovu kozu koja je koza malog junaka
sto ce se - ovu sintagmu treba ovde shvatiti bukvalno - do svog poslednjeg daha boriti za sopstveni
zivot. Ulazeci u decakovu kozu i prihvatajuci njegovu sudbinu i njegovu smrt, pripovedac i sam
dolazi u blizinu sopstvene smrti. Esejist skriven u tom trostrukom prvom licu, u tom umnozenom ja u
kojem se, uz pripovedaca, sklanja i autor, jedva ceka to iskustvo smrti da bi gonio pripovedaca u
dalja istrazivaja onoga sto se dogadja tom ja u vise vidova, odnosno u vise knjizevnih privida, kako
hocete. Esejist je taj kome je stalo da citaocu isprica ne samo pricu o Geci i Majeru kao o sejacima
smrti, ne samo o decaku koji odlazi u smrt, nego i o tome kako ta prica nastaje, kako se uoblicava od
dokumentovanog i imaginarnog dok u pripovedacu i u esejistu, a mozda i u autoru, nestaju granice
izmedju njihovih licnosti/uloga u procesu pisanja i onih licnosti koje su oni, sva trojica, izmislili. Pri
tom se esejist-kazivac slobodno sluzi pripovedacevim prvim licem kako bi isti pripovedac, a mozda
je to autor, mogao da, neposredno i posredno u isti mah, ovako predstavi slozenost samog cina
pisanja:
        "Ponekad se pobeda sastoji i u priznavanju poraza, ali ne u mom slucaju. Radije cu nasrtati i na
vetrenjace, makar one bile stare i oronule, kakvi su sada, ako su zivi, Gec i Majer. Nikada ih nisam
video, mogu samo da ih zamisljam. Ponovo sam na pocetku. Eto u sta se pretvorio moj zivot: u
batrganje, u neprekidno vracanje, u stalno zapocinjanje. Jedan od ona tri zivota koja sam uporedo
ziveo, mozda cak i cetvrti. Ostali su me i dalje pohodili, nepromenjeni, i budio bih se kao Gec, ili
Majer, oran za rad, a legao kao trinaestogodisnji decak koji se spremao za barmicvu i ponavljao reci
na jeziku koji mu je pekao grlo. Niko od mojih rodjaka u logoru nije odgovarao opisu
trinaestogodisnjeg decaka, i ne znam otkuda se on tu pojavio, ni koji zivot je njemu pripadao.Gec i
Majer takodje ne mogu da mi pomognu. Da smo pamtili sva ta lica, kazu oni, niceg drugog se ne
bismo secali. Decak je nastavio da se pojavljuje, i jednom prilikom sam, umesto mojih, lepo video
njegove sake. Cvrsto je stiskao solju s mlekom i bio je zedan. Nalazio se u meni i onog dana kada
sam, glasom piskavim od uzbudjenja, predlozio ucenicima da narednu sredu provedemo na
ociglednoj nastavi. Iako ih je vec pomisao da nece ici u skolu bacila u ushit, ipak su hteli da znaju o
cemu ce biti reci. Decak je u medjuvremenu iscezao, pa sam ja morao da odgovorim.
(Podvlacenje je moje. S.V.J.) O razlici izmedju stvarnosti i umetnickog dela, rekao sam, ali i o
slicnosti trenutka zbilje i ploda maste."
        Evo, vidite: u ovom odlomku su iskazane i prica i poetika price ostvareni u dva glasa naporima
pripovedaca isto koliko, ako ne i vise, esejista-kazivaca. U recenici koju sam podvukla prvo lice, ja
pripada svakako esejistu-kazivacu, koji i odgovara na postavljeno pitanje umesto jednog od junaka
price, decaka, jer esejist i promislja pricu i domislja poetiku, dok pripovedac samo prica. Cini mi se
da u romanu Gec i Majer kod Albaharija prvi put, uz zgusnusti sloj metafizickih znacenja, mozda
ovde i najzgusnutiji, izostaje sumnja u vrednost i smisao umetnickog cina, da se prvi put u ovom
romanu taj cin shvata - to ga esejist-kazivac tako tumaci - kao oblik u kojem se trajanje ljudske
jedinke produzava i posle smrti.
        "Tesko nama, rekao sam djacima, ako ikada prestanemo da pricamo price, jer ako to ucinimo,
nista nam nece pomoci da izdrzimo pritisak stvarnosti, da olaksamo teret zivota na ramenima. Gotovo
istovremeno, kao po komandi, svi su prestali da pisu i pogledali me. Ali, upitali su, zar zivot nije
prica? Ne, odgovorio sam i uhvatio se za levu resicu. Zivot je odsustvo price."
        I jos jedan navod, pred kraj romana:
        "Pamcenje je, rekao sam, jedini nacin da se pobedi smrt, cak i kada je telo primorano na
nestajanje, pogotovo tada, jer telo samo sledi put svakolike materije i vrti se u beskrajnom krugu
preobrazaja, dok duh ostaje u prozirnom oblaku mentalne energije koja se lagano krece i uliva,
naizgled nasumicno, u obnovljenu materiju, tako da niko ne zna sta ce zateci u sebi kada jednom sebe
otkrije."
        I evo sad, dok citamo Albaharija, kao da opet cujemo Montenja koji nam porucuje: "Gde nas
smrt ceka, ne znamo; ocekujmo je stoga svugde. Unapred misliti o smrti, znaci unapred misliti o
slobodi." Zatim Montenj, u istom ogledu, navodi i Horacija - rec je, dabome, o ogledu "Da
filozofirati znaci navikavati se na smrt" - a Horacije kaze: "Reci sebi da je svaki dan koji za tebe
zasija tvoj poslednji dan; primices sa zahvalnoscu svaki cas kome se vise nisi nadao."
        Moj je utisak da je prvo lice u romanu Gec i Majer, ono koje je i autor, i pripovedac, i esejist ali
koje je i svi junaci toga romana, osvojilo za sebe tu zahvalnost o kojoj govori Horacije. Osvojio ju je
uz pomoc esejista-kazivaca jer on i unazad i unapred misli o smrti.

3-5. novembar 1998.

Zarko Rosulj

PRERUSENI ESEJ

O esejistickoj prozi Jovice Acina

        "Nikada nisam povlacio strogu crtu izmedju zanrova, na primer izmedju pesme, eseja i price" -
kaze Jovica Acin o nacinu svog pisanja i dodaje - da "postoji i prerusavanje, cisto umetnicki trikovi s
one strane istine i lazi." Ta zanrovska neodredjenost koja je postala osobeni znak autorskog rukopisa
Jovice Acina verovatno da ima svoje izvoriste i u njegovoj knjizevnoj trostrukosti: on je i pesnik, i
esejista i pripovedac. Sve te tri usmerenosti su prisutne u njegovom knjizevnom delu. Nas ovde
najvise interesuje Jovica Acin kao esejist jer je on u isti mah i pripovedac. U deceniji 1986-1996. on
je objavio osam knjiga esejisticke proze.
        Tim knjigama je, kako sam kaze, predao citaocima na uvid samo "deo svojih knjizevnih
istrazivanja i izmisljanja". Pri tom on naglasava da je njegov pristup ovim istrazivanjima
"prvenstveno knjizevni" i na taj nacin kao da korespondira sa shvatanjima Rolana Barta koji je uocio
da u procesu "pretvaranja" esejiste u pisca nastaju knjige eseja koje valja "citati na isti nacin kao i
knjizevna dela u pravom smislu". Takva "pretvaranja" bi bilo zanimljivo istrazivati u napisima
Isidore Sekulic ili u nekim proznim formama Rastka Petrovica. Sezdesetih godina Radomir
Konstantinovic pise svoje romane-oglede od kojih je mozda najpoznatiji Ahasver - "ogled o
pivskoj flasi". Sa pokretom u knjizevnosti koji se oznacava kao postmodernisticki - kriticari i esejisti
cesto pribegavaju lukavstvu "pretvaranja", to jest prerusavanja u prozne pisce. Ovo lukavstvo se
pokazuje kao delotvorno: svoja knjizevna istrazivanja, teorije i tumacenja prozaisti-esejisti
"prica" i citalac sa zadovoljstvom upada u tu klopku. Tako je i autor o kome je
ovde rec, Jovica Acin, govoreci o poetici krivotvorenja i sam pribegavao "krivotvorenju". Posto
Acin vidi knjizevnost "kao jedan od izuma u korist covekovog opstanka", on verovatno smatra da u
okviru te iste knjizevnosti i sam treba da da svoj doprinos "jednom od izuma" ali sada u korist
opstanka kritike, teorije i tumacenja knjizevnosti. Ocigledno da je "izum" uspeo, jer se medju
najzapazenijim proznim ostvarenjima u protekloj deceniji nalazi i njegovih osam knjiga koje nisu ni
roman, ni zbirke pripovedaka nego eseji preruseni u "otklone", "clinamene", "iskliznuca",
"mikrohaose", "krivotvorenja", "obmane", "crne kopije", "gatanja", "nacrte", "opsene", "snove",
"rastrojstva", "logorologiju". Zato nije neobicno sto proza Jovice Acina izmice uobicajenom
zanrovskom odrecenju. Njegovi eseji-price obicno su smesteni u fahove sa razlicitim etiketama:
"esejistika", "filozofija", "metafizika" i sl. Medjutim bilo je i onih koji su prozu Jovice Acina videli
"na granici price i eseja". To je misljenje u skladu sa iskazom iz Acinove knjige Paukova politika:
"Kada pocnemo drukcije da citamo, zapocecemo i drukcije da pisemo, i obrnuto, u isti mah" (s.
57, kurziv Z. R.). Acin je drukcije i citao i pisao. "Pisati znaci kalemiti" - deviza je na Acinovom
knjizevnom grbu. On "kalemi" esej i prozu, i zato je plodove tog kalemljenja tesko zanrovski
odrediti. Ta zanrovska neodredjenost odgovara Acinovom misljenju da svaki tekst vodi "dvostruki
zivot".
        Mnogi misle da je Acin svoju knjizevnu gradjevinu dobro utvrdio lavirintima i sakrio u vrtovima
i ogledalima. Bavljenje tajnim naukama (mistikom, alhemijom, kabalom, onirikom, vidovnjastvom,
teratologijom, demonologijom) Acina je uputilo ka onome sto on naziva fantastickim figurama:
lavirintima, ogledalima, vrtovima, cudovistima, cvorovima, raskrscima... Za Acina te figure-tvorevine
ljudskog duha spadaju "u onaj skup mitskih, simbolickih, stvarno-imaginarnih i fantastickih figuracija
kojima sam bio sklon, koje sam problematizovao, za kojima sam tragao i u kojima sam, najcesce,
zavrsavao kao lak plen bizarnog". Lanac tih figura izvire iz onoga sto je Acin nazvao "antropologija
ljudske maste". Ali figura koja, po misljenju Jovice Acina, preuzima ulogu ekvivalenta jeste lavirint
koji "zamenjuje" druge figure. Acin smatra da se mi danas nalazimo u najslozenijem lavirintu -
"rizomskom" - koji od pisaca iziskuje i "rizomski" nacin pisanja. Po Acinu rizomski lavirint je
"lavirint-mreza", a rizomski nacin pisanja je poput mreze "ciji su cvorovi... otkloni". O ovom nacinu
pisanja Acin je govorio i u svojim knjigama eseja. U Izazovu hermeneutike kazuje o "mrezi puteva"
kojima je autor lutao ali i tkanju tekst/il/a kao svojevrsne "hermeneuticke mreze". Simbol paukove
mreze dominira u njegovoj drugoj knjizi eseja - Paukovoj politici. Dok u knjigama esejisticke proze,
posebno Sljunku i mahovini, autor pise o rizomskom, najslozenijem lavirintu - "lavirintu mrezi". U
cvorovima tog "lavirinta mreze" splecu se fantasticke figure. Pomocu takve mreze - rizomskog
nacina pisanja, smatra Acin, moguce je hvatati i najskrivenija znacenja teksta. Kao sto je u rizomskom
lavirintu sve moguce (Umberto Eko ovakav lavirint uporedjuje sa enciklopedijom, a Pjer Rozenstil
ga naziva dodekadedal) tako je i pri rizomskom pisanju data totalna sloboda da se svaka tacka spoji
s ma kojom drugom tackom. Pisac moze do mile volje da spaja i ono sto izgleda nespojivo. Termin
potice od francuskih pisaca i mislilaca Zila Deleza i Feliksa Gatarija. Nasuprot klasicnom
"korenskom" pisanju koje "izrasta iz korenja reci" pri "rizomskom" pisanju tekst uspeva kao
"rizom-mreza". I knjiga bi prema tim autorima trebala da bude kao rizom, "krtola bez stozera", koja
se, ma koliko to bilo tesko, mora pisati/citati tek od - sredine. Rizomski nacin pisanja u kojem je "sve
moguce" - da se svaka tacka moze da spoji sa bilo kojom drugom tackom - Acin je prihvatio kao
veliku mogucnost da kalemi razne zanrove, a pre svega esej i prozu.
        U rizomskom nacinu pisanja vaznu ulogu imaju univerzalni simboli: pre svega ogledala, zbog
magije nepreglednih preobrazaja, pa vrt kao iskonski izvor zadovoljstva i tajne. Acin kaze: "Na
pisce bismo mogli gledati kao na vrtlare koji sade u jeziku". Od univerzalnih fantastickih figura
pomenimo jos i cudovista, koja su, po Acinu, najslicnija ljudima: "Mi smo njihovi roditelji i njihova
deca. Verovatno zato i ne mozemo bez njih". Upotrebom svih ovih figura-znakova Jovica Acin
ostvario je osobenu esejisticku prozu sa nekoliko uporednih slojeva znacenja. Pri tom je esejisticko u
prozi Jovice Acina ostalo najcesce "preruseno" u pricu.



Коментари

Популарни постови са овог блога

ФАБРИКА ПАРА – СТОМАК-ЕЛИМИНАТОР

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

Београдске новине - ПРИЧЕ, РОК У БЕОГРАДУ