ПРИЧА О ЈЕДНОМ ВИЦУ

   Tacno pre dve godine, vodio sam dnevnik za jedan
knjizevni casopis. Nedavno sam ga pronasao, slucajno. Pisao
sam o onome sto sam vidjao po ulicama. Secate se onih
demonstracija. To je bilo tada. Tacno na danasnji dan,
napisao sam:
"U 15.50 h, iza jednog kamenog stuba u Ulici srpskih
vladara, uz izlog 'Kluzove' prodavnice, trojica policajaca u
pancirnim odelima, priljubljeni jedan uz drugog zbog
hladnoce, slusaju mali tranzistor koji jedan od njih drzi u
ruci, u visini usiju sve trojice. I sva trojica su jednim
uvetom nagnuti ka tranzistoru. Iz nozdrva im siklja para.
Niz butine im vise dugacki crni pendreci.
U 20.15 h, moj prijatelj Ivan mi rece: 'Bio sam juce na
Terazijama, stajao sam kod prolaza za Nusicevu ulicu,
pojavio se neki tip, nosio je veliku Milosevicevu sliku,
tip onako srednjih godina; tu sa strane, stajalo je jedno
pet-sest ljudi, i zvizdali su mu. Zvizdao sam mu i ja. Onda
nam je taj tip viknuo: Jebo vas Hitler! Mi smo svi ucutali,
i samo sm se gledali... Koja je to prica, koji su to filmovi,
kakve to veze ima... Onda smo nastavili da mu dobacujemo..."
Demonstracije su prosle, kao i ove dve godine. Lose
dve godine. Neki ljudi su i dalje u onom "filmu" koji je
onda spomenuo Ivan, moj drug. Partizani i domaci izdajnici.
Ono sto su drugi ljudi pricali za to vreme, kao i danas,
politicari su to sada nazvali defetizmom. Ne volim da
prepricavam viceve, ali nedavno sam cuo jedan izuzetan
defetisticki vic:
"Bila jednom jedna porodica crva, koja je zivela u
jednom ljudskom govnu. Otac, majka, i troje dece. Ponavljam,
radi se o crvima. Jedno vece, u svom toplom domu, gledali su
televiziju. Upravo su isle reklame. U jednom trenutku, na
ekranu se pojavila velika lepa jabuka. Jedno dete je pitalo
svog oca:
- Tata, sta je ovo?
- To ti je, sine, jabuka. A jabuka je voce - rekao je
otac.
Smenjivale su se reklame, i onda se na ekranu pojavila
jedna lepa breskva. Drugo dete je pitalo majku:
- Mama, sta je ovo?
- To ti je breskva, takodje vodje - odgovorila je majka.
Reklame su se smenjivale, porodica crva je sedela
ispred televizora, deca su uzivala u slikama voca. Na
ekranu se pojavila jedna lepa crvena socna jagoda. Trece
dete je pitalo roditelje:
- Ej, a sta je ovo?
- To je jagoda, i to je voce.
- A je'l zive neki crvi tamo, u tom vocu, u breskvi,
jabuci, jagodi? - pitalo je trece dete.
- Pa zive neki - rekli su roditelji.



- A sto mi ne zivimo negde drugo, u nekom vocu? -
pitala su deca.
- E pa ne mozemo deco, ovo nam je otadzbina! - rekli
su roditelji."
To je defetisticki vic, jer su ga svi kojima sam ga
ispricao, povezali sa ovom drzavom. I ja sam ga tako shvatio
kad sam ga cuo. To je, valjda, zbog konteksta. Jer nam je cesto,
u razgovorima, upravo govno kontekst.
I onda sam napravio eksperiment. Kad me je
telefonom nazvala moja dobra drugarica iz Njujorka,
Amerikanka inace, ispricao sam joj vic na engleskom,
najbolje sto sam mogao. Prvo se nasmejala, ali je odmah
nakon toga i zacutala, i onda rekla:
- Oh, ne, tako mi je zao!
Tada sam ja zacutao. Shvatio sam da je i njoj govno
kontekst kad se radi o drzavi u kojoj zivim, posto sam joj ja
ispricao taj vic. Onda sam se patriotski nasmejao i
napravio lud:
- Slusaj, nema veze, nije to tako strasno, to je samo vic
- rekao sam.
Rekla je da ce morati da preprica vic prijateljima, i
rekao sam joj:
- Slusaj, to se zove sirenje defetizma, ali bar neces
morati da se stampas u Podgorici!

Srdjan Valjarevic

www.danas.co.yu

 www.amika.rs                                                                  

Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ