ЗАКОН И СТУДЕНТИ

Univerzitet

Zakon s maskom

Zar u ovom veku velikih inovacija, pronalazaka,
otkrica, dostignuca, vi hocete da stanete? Zar u
ovom veku nade, vi hocete da ocajavamo? Zar kao
ljudi koji se lako zamore, odbacujete kao kakav
teret slavu, duh, inteligenciju, progres, buducnost i
govorite: Dosta je, necemo dalje, ovde cemo stati!
Znaci li to da ne vidite da se oko vas, iznad vas,
ispod vas sve menja, dolazi i prolazi, nestaje,
nastaje i obnavlja se?
(V. Igo, u Ustavotvornoj skupstini, 15. 1. 1850,
povodom predloga  Zakona o obrazovanju)


U godini posle revolucionarne 1848, francuska
katolicka stranka je uspela da novog predsednika republike,
Luja Bonapartu, nagovori da za ministra prosvete postavi
Frederika de Falua. Tek sto se Ustavotvorna skupstina, u
kojoj su katolici - klerikalci imali vecinu, sastala, Falu
je izasao s predlogom novog zakona o obrazovanju (zakon se
odnosio na celokupno skolstvo - osnovno, srednje i visoko).
Pod izgovorom da se zalaze za bolju organizaciju nastave i
veci stepen sloboda u prosveti, namera ovog  zakona je u
stvari bila da se drzavne skole stave pod kontrolu
katolicke crkve. Zakon je pripremila vladina
vanparlamentarna komisija u kojoj su vecinu cinili
klerikalci. Stupanjem zakona na snagu, u Francuskoj je
prakticno ukinuto sekularno obrazovanje, a katolicka crkva
je postala apsolutni gospodar narodne prosvete.
Viktor Igo, poslanik manjinske, republikanske
stranke u Ustavotvornoj skupstini, predsednik Francuske
akademije, vrhovni knjizevni i moralni autoritet
slobodoumnih Francuza, odrzao je na zasedanju od 15. januara
1850. nadahnut govor protiv Faluovog zakona. U tom cuvenom
govoru koji je odavno postao jedno od opstih mesta kada se
govori o slobodi obrazovanja, Igo nije osporavao pojedine
odrebe zakona niti je dovodio u pitanje efikasnost
specificnih resenja, pa cak ni potrebu nastave veronauke u
skolama, vec je svoju kritiku zasnovao na sumnji u postene
namere i strucni kredibilitet predlagaca, klerikalne
stranke. Gde god i koliko god da je bila na vlasti, kaze Igo,
ova stranka nikad nije cinila nista u interesu opsteg
dobra, napretka, slobode, duha i inteligencije; ona je uvek i
svuda delovala samo u sopstvenom interesu. Da bi sto duze i
sto komotnije vladala, drzala je citave narode u neznanju,
bedi i letargiji, pod "zaglupljujucim jarmom" svoje
ideologije oborila je na kolena najnaprednije evropske
nacije, progonila slobodoumne ljude, "zabranjivala nauci i
duhu da ide dalje od molitvenika" i nastojala da "misao
zacauri u dogmu".
Sada ta stranka koja je "naredila da se isiba Prineli
zato sto je rekao da zvezde ne mogu pasti", stavila na muke
Kampanelu kad je rekao da je broj svetova beskonacan,
utamnicila Galileja i Kolumba, anatemisala Paskala,
Montenja i Molijera, sada ona zahteva - kaze Igo - da joj se
poveri obrazovanje omladine, ona bi da bude "gospodar
nastave". Igoovo obracanje klerikalcima u Skupstini je
nabijeno emocijama:
"Vidite, iskreno govoreci, ja vama ne verujem.
Prosvecivati znaci graditi. Ja ne verujem u ono sto vi
gradite. Ja ne zelim da vam poverim vaspitanje omladine,
dusu dece, razvoj novih mozgova... duh novih pokolenja, to jest
buducnost Francuske. Ne zelim da vam poverim buducnost
Francuske, posto bi poveriti vam je, znacilo izdati je. Nije
mi dovoljno da nova pokolenja posle nas dodju, moja je
namera da nas ona nastave. Eto zasto ne zelim ni vasu ruku
ni vas dah na njima. Ja ne zelim da vi razgradjujete ono sto
su nasi ocevi stvorili... Vas zakon nosi masku. On kaze
jedno, a uradice drugo. To je misao ropstva koja navlaci
ruho slobode."
Faluov zakon je usvojen posle dvomesecne debate.
Ostao je na snazi vise od pedeset godina. Nepune dve godine
posle vatrenog Igoovog govora u Skupstini, Luj Bonaparta
je stavio ustav van snage, nesto kasnije proglasio se za cara,
Napoleona III, a Igo je otisao u progonstvo koje je
trajalo skoro dvadeset godina.
Kada je proletos usvajan Zakon o univerzitetu, u
republickoj skupstini nije bilo srpskog Igoa koji bi bar
pokusao da raskrinka prave namere zakonodavca, pa makar i
ne uspeo da narodne predstavnike uveri u stetnost takvog
zakona. Zakon koji je zamislila i sastavila komisija
"anonimnih" vladinih cinovnika, bez prethodnih
konsultacija s univerzitetskim strucnjacima, izglasan je po
kratkom postupku, preko noci, prakticno bez ikakve
ozbiljne skupstinske rasprave. Zanemarimo li specifican
klerikalan predznak Faluovog zakona, videcemo da tu
otprilike prestaju glavne razlike izmedju okolnosti  u
kojima su ova dva zakona, jedan nov, drugi star gotovo vek i
po, doneta, a postaju ocigledne sustinske slicnosti na koje
je uostalom vec ukazivano u kritickim osvrtima na srpski
Zakon o univerzitetu.
I taj zakon, bas kao i onaj Faluov, zakon je koji nosi
masku. Srpski zakonodavci, bas kao i nekadasnji francuski,
"kazu jedno, a uradice drugo." Donoseci Zakon o
univerzitetu, oni su rekli da im je cilj da poboljsaju uslove
studiranja, da skrate prosecni rok trajanja studija, da
osavremene, unaprede i depolitizuju visokoskolsku nastavu.
Da li je trebalo da im verujemo? Moze li im se verovati
kada su to isti ljudi koji su kompromitovali svaku ideju na
koju su se pozvali, osim ideje opstanka na vlasti po svaku
cenu, a sada - kao da im nista nije dovoljno - hoce da i
poslednji list u zemlji bude rezimski bilten, a svi
univerziteti partijske skole? Pre ce biti da se i njima
mogu uputiti reci kojima se Igo obratio klerikalcima:
"Kada bi mozak covecanstva bio tu, pred vasim ocima, vama
na raspolaganju, otvoren kao stranica knjige, vi biste u
njemu precrtavali!"
Uostalom, sami zakonodavci su se postarali da se
prava mera njihovih sposobnosti, kao i pravi cilj novog
zakonskog projekta, vrlo brzo sasvim razotkriju. Odmah po
stupanju Zakona na snagu, prica o podizanju nivoa nastave i
dovodjenju nobelovaca za katedre srpskih univerziteta bilo
je sve manje, ali se zato u progonima i pretnjama nije
oskudevalo. Zakon jos cestito nije ni bio stupio na snagu, a
svi nepodobni i sumnjivi rektori i dekani vec su bili
zamenjeni poverenicima vlasti. Najvazniji kriterijum kojim
su se vlasti pri tome rukovodile bila je apsolutna
lojalnost, a najvazniji zadatak vladinih dekana bio je, kako
se sada vec sasvim jasno vidi, da Beogradskom univerzitetu,
jednoj od najstarijih i najvitalnijih nacionalnih
institucija, navuce "jaram gluposti" i pretvori ga u
poslusnika. U znak odmazde za proteste iz prethodnih
nekoliko godina, neki dekani nestrpljivo su krenuli u
konacni obracun s inomislecim profesorima i studentima.
Ali, tada se pojavio problem. Nepromisljeno nestrpljenje da
se zakon sto stroze i sto hitnije sprovede, kako bi se na
fakultetima zaveo partijski red i rad, a na ulicu izbacili
profesori koji su se, ponekad i na sasvim licnom planu,
zamerili nekome iz vlasti, izazvalo je efekat suprotan od
onog kojem je zakonodavac tezio.
Neuverljiva od prvog trenutka, prica o idealnom
novom zakonu koji se s lakocom i odusevljenjem primenjuje
na citavom Univerziteu, postala je i smesna i zalosna.
Javnost je videla kako neki ugledni profesori preko noci
lete iz kabineta i ucionica, studenti su se pobunili, potom
i profesori i vise niko nije verovao u idilicnu predstavu
akademskog srpskog raja koju je vlast pokusavala da stvori.
Preterano revnosni dekani ucinili su joj medvedju uslugu:
zahvaljujuci njihovoj nesposobnosti, u rekordnom roku se
ispostavilo da je novi zakon toliko los i neprimeren
akademskom duhu da ne samo sto ne unapredjuje i ne
poboljsava nastavu, vec je potpuno onemogucuje. Tamo gde se
Zakon o univerzitetu primenjuje po svom slovu,  nastave
uopste nema. A tamo gde je stanje manje-vise redovno, Zakon
se u stvari i ne primenjuje. Od obecanja da ce se studije
ubrzati i uciniti efikasnijim, studenti su dobili samo
citav izgubljen semestar (doduse, i po ispitni rok u svakom
mesecu, ali vredi li to mnogo kad predmete koje treba da
polazu nisu odslusali); od obecanja da ce univerzitet biti
depolitizovan, koje doduse nikoga nije moglo da prevari,
dobili smo bezobzirnu politizaciju univerziteta, kakva je
postojala samo u prvim godinama komunisticke vlasti.
Ako se ovako nastavi, ne Zakon o univerzitetu, vec
sam Univerzitet, nece preziveti ni pet, a kamoli pedeset
godina. Jer, univerzitet ne cine - kao sto misle tvorci i
zastupnici novog zakona - zgrade i ucionice, profesori i
studenti koji se utrkuju u poslusnosti, borbeno-patriotske
parole na desnom a levicarsko-humanisticke na levom zidu
svakog hodnika, obavezna slika najvoljenijeg medju voljenima
u svakoj kancelariji... Teznja za istinom i saznanjem ne moze
se ukinuti voljom skupstinske vecine, niti se sloboda misli
i istrazivanja moze ograniciti vladinim dekretima, a
univerziteta u pravom smislu bez njih nema. Ali i jedna i
druga se mogu prognati iz bilo koje institucije, pa i sa
univerziteta, koji ce onda to biti samo po imenu i pravu da
izdaje diplomu, a ne i po znanju koje prenosi studentima i
doprinosu koji
daje nauci. Hoce li pobediti jedna ili druga zamisao,
hoce li Beograd
ipak uspeti da sacuva univerzitet ili ce definitivno
dobiti partijsku skolu, to ce pokazati sledeci meseci.

Adrijana Marcetic

(autorka je asistent na Katedri za opstu knjizevnost
i teoriju knjizevnosti Filoloskog fakulteta u
Beogradu )

www.danas.co.yu




Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ