ФАБРИКА ПАРА – СТОМАК-ЕЛИМИНАТОР

Serbian Café : Diskusije : Ekonomija

stomak-eliminator, tj...
chain-saw - Dec 10, 1998 20:36 (195.250.98.4)

... "(Profil, 05 DEC 1998
Copyright © 1996 PROFIL, Yugoslavia, All Rights Reserved.)
FABRIKA PARA - ZORAN KACAR - NIGDE MI NISU IZMAKLE
Zahvaljujuci preduzimljivom duhu i lucidnim idejama, Zemunac Zoran Kacar je naizgled na
sitnicama uspeo da se obogati. Kako je u svojoj kuci na Floridi objasnio MARKU LOPUSINI, sada
se sprema da opljacka Las Vegas, posto to nikome do sada nije uspelo
Neko vreme sam ziveo u Dominikanskoj Republici. U Santa Domingu sam kupio veliki stan. Onda
sam se preselio u Floridu, gde kao strani gradjanin ne moram da placam porez na profit. U Majami
Bicu imam vilu, koju sam platio 1,2 milion dolara. Na nju placam godisnji porez od 28 000 dolara i
mesecnu ratu na kredit od 23 000 dolara.
U Majamiju sam nasao dobro drustvo: Steva Desnica, Jelica Todorovic, Djordje Ciklovan, bio je tu
i Sasa Danilovic. S njim sam na jednoj srpskoj zabavi licitirao licku kapu i gusle za tri hiljade dolara.
On nije imao ni kinte, jer mu je zenska potrosila 20 000 dolara za neku bizuteriju sa dijamantima.
Hteo je da je umlati, jer ga je propisno obrukala pred ljudima. Te pare dali smo da se u Majamiju
podigne pravoslavna crkva. Na banketu nam je pevao Tozovac. Ostao je posle kod mene u
gostima tri nedelje. Dolazile su i moje devojke iz kompanije. Vodao sam ih po Majami Bicu i
pokazivao im kucu Djanija Versacea.
Njega sam pre nekoliko godina upoznao u "Njuz kafeu". Njegova kuca je tu, od mene otprilike
cetiri kilometra. Sretao sam ga ujutru, kad bi se vracao sa neke zurke. Da li je bio nasmrkan ili
ucirkan, to ne znam, ali kad sam ga video, rekao sam sebi: "Jebo mamu, mora da je mafijas!"
Kad nekog stalno vidjas ujutro, odmah znas da je taj car u Americi. Ne mora da radi, a moze da se
provodi.
Versace mi se nikad nije predstavljao. Takav je ovde obicaj. Svratis u kafe, ako covek sedi sa
drustvom, pozdravis se i pitas ga: "Amigo, sta ces da popijes?" Sedeo sam sa nekim glumcem, ne
znam vise ni kojim. Djani je bio malo nadrkan. A ja sam bio sa nekim ribama, koje su ga iznervirale.
Ukapirao je da ja ne znam dobro engleski i da su moje zenske lake i da ne treba da ih podjebava.
Samo se nasmejao i izasao.
Jedne veceri, sedeli smo zajedno u kafeu i Djaniju je bilo dosadno. Gledao me je prosto
zaljubljeno. Rekao sam mu: "Pusi ga!" Verovatno ga i pusi. Pitao me je: "Odakle si?"- Iz
Jugoslavije! - Jao, fino - rekao je - ja sam Italijan. Video sam po garderobi da nije neka dzukela.
Sledecih veceri vidjao sam ga sa mnogo dobrim ribama. Onako sed, gospodski elegantan. Tek tad
sam shvatio da je to Djani Versace, modni diktator.
Posle nekoliko nedelja, ubila ga je ona baraba. Rekao sam prijateljima: "Ubise mi pederi ortaka!" A
oni su se zezali: "Sta je, ljubavnice, da ti ga nije zao?"
To sto ne znam engleski, ja sam u Americi preskupo platio. Prvo me izradila zena, a potom i jedan
moj prijatelj. U Americi sam se ozenio sa nekom Zdravkom iz Beograda. Kazem "nekom", jer ni
dan-danas ne znam njeno pravo prezime. Bio sam mlad i lud. Oteo sam je od njenog decka, koji je
imao sedamdesetak godina. Ali, nas brak je trajao samo jedan dan. Vencali smo se na Havajima, a ja
sam sutradan pobegao za Beograd. Rodila mi je sina, kome sam dao ime Milan. Mali sada sa njom
zivi u Kaliforniji, a mi se sudimo. Razvod traje godinama, jer Zdravka hoce da mi uzme sve pare.
Od nje sam se sakrio u Floridu, ali me je jedan ortak izdao i dao joj sva tri broja mog telefona. Sada
me jure njeni advokati. Da bih se spasao, moram sudu da dokazem ko je ta zena. Zdravka ima tri
pasosa na tri prezimena. Ako dokazem da u Americi godinama zivi sa laznim papirima, proterace
je iz zemlje.
Prijatelj Nervin Vukcevic me je ispalio za lovu. Ispotpisivao je i naplatio gomilu mojih cekova. To
je, inace, divan covek. Mucak prve vrste. Uzeo mi je osamdeset hiljada dolara. Moji advokati su ga
konacno pronasli i sada i s njim treba da se sudim. Ocigledno je da sa parama umem, ali sa ljudima
ne. Zato sam se osamio.

Las Vegas je nova prestonica covecanstva
Svoj novac u Americi plasirao sam u akcije "Koka-Kole", "Filipa Morisa" i "Brston Maga". Ulozio
sam pet miliona maraka. Kad sam dobio kredit, ulozio sam jos deset miliona dolara. Zvanicno ja sam
u Americi investitor u kiparskoj firmi "Inkom", ciji sam ja i vlasnik. Kupujem i prodajem akcije.
Radim kod kuce, svakog dana od devet do cetiri. Preko mog brokera, preko kompjutera i
televizije, pratim kretanje cena akcija na Njujorskoj berzi.
Investiranje u akcije je uvek rizican posao. Skacu i po dve hiljade odsto dnevno, ali i padaju.
Mozes da se obogatis, ali odlicno moras da znas berzu. Kad sam na berzi zaradio prvih 300 000
dolara, kupio sam jahtu. Kad sam gubio, gubio sam i po milion i po dnevno. Na padu ruske rublje, u
septembru, izgubio sam dvadeset hiljada dolara.
Pre dve godine sam poceo da napustam berzanske poslove. Presao sam u Las Vegas da upoznam
i otkrijem tajne kockarskog zanata. Zato sam tokom 1998. uglavnom bio u Vegasu. Razmisljao sam i
da se potpuno preselim u Las Vegas, jer sam uspeo da stvorim jednu igru sa kartama, u kojoj,
matematicki to dokazujem, uvek mogu da budem pobednik. Drugo, pronasao sam "rupe" u
sistemima za kladjenje, pa ocekujem da pobedim masinu i naplatim svoje znanje.
Las Vegas sam u pocetku dozivljavao kao grad za nezasita zadovoljstva. Ono sto sam u Americi
zaradio na berzi, trosio sam na putovanja po Havajima, Tahitiju, Sejselima, Africi, ali sam se i
kockao. Kad sam video da sam malo preterao, smanjio sam dozivljaj. Vise nisam kockar, vec jedna
covekolika masina koja satima sedi za stolom, jer je nesto smislila i strpljivo ceka da te moje
kombinacije konacno donesu gomilu para.
U Las Vegasu postoje profesionalni tragaci za greskama i za rusenje kockarskih sistema. Poker,
na primer, ima neki svoj sistem, sa kojim sto posto dobijas. Samo, pitanje je zivaca. Amerikanci
igraju sa svim kartama i otvaraju se sve karte. I ako imas par keceva u ruci, ti moras da dobijes. A
kada ces dobiti taj par keceva: E, to je pitanje. Otprilike ako igras svaki dan osam sati, mesecno 40
puta, mozes da dobijas. Ja za to imam zivce. Moj rekord u igranju iznosi 36 sati neprestanog
sedenja za masinom. Prosle nedelje sam igrao osamnaest sati bez prekida. Na kraju sam pao u
nesvest. Lekari su mi rekli da sam dobio trovanje nikotinom, jer sam pusio pet pakli cigareta
dnevno.
Ne pusim vec mesec dana. Oporavio sam se i smisljam nove kockarske kombinacije. Matematika mi
je uvek bila jaca strana. Otkrio sam tacno kako aparati za kocku rade: Ako je masina uzela 3 000,
ona nece sve da pojede. Vratice 2 700, pa ce ponovo da uzme tih 2 700, pa da vrati 2 500. Za tri
hiljade dolara ima da se na masini naigras ceo mesec. To je sasvim normalno. Las Vegas je i
napravljen da bi svima ogulio kozu s ledja.
Kocka u Las Vegasu nije igra za bogacenje ljudi. Dodjes sa sto dolara, a izadjes sa milion. Nema
toga u Las Vegasu. Ali, da uzmes, recimo, 500 dolara mesecno, na sitne uloge, to mozes. Od 1995.
godine, ja sam u Las Vegasu na kocki izgubio dva miliona dolara.
Tada sam igrao zabave radi i na srecu. U Las Vegasu srece nema i potrebno je znanje. U sustini, ja
nisam kockar. Nikada se ranije nisam kockao. Nikada nisam pio, nikada drogu nisam probao. Moj
cilj zato nije da u Las Vegasu povratim izgubljeni novac ili da zaradim mnogo novca. Zelja mi je
samo da lepo zivim, a da ne radim mnogo.
U Las Vegasu ima ljudi koji zive iskljucivo od sitnog lopovluka, sakupljanja zetona po podu i
vadjenja zaboravljenih dolara iz masina. Nas Doktor, jedan iskusni Beogradjanin, zivi od kradja i
preprodaje zenskih carapa. Las Vegas je grad u kome ceznem da zivim. U njemu ima 200 kazina i
70 najvecih hotela na svetu. Sasvim je drugaciji od ostalih gradova, jer ima toplu klimu i jer radnje,
hoteli i kazina nikada nisu zatvoreni. To se dogodilo samo jednom, kad je Tajson boksovao.
Prodacu uskoro kucu na Floridi i kupicu stan u Las Vegasu. Idem uvek tamo gde je lova. U Las
Vegas se dnevno slije 200 000 turista. Znas sta je to, ludilo. Amerikanci u Las Vegasu mesecno
inkasiraju pet milijardi dolara. Milion ljudi zivi od kocke u Las Vegasu. Samo hotel "Flamingo
Hilton" ima 317 sobarica, na jednom spratu. To je grad u kome se cak i Ameri totalno otkace, da ih
opeljese. Dodju u Las Vegas kao u svetiliste, da shvate sta je zivot. Sta ce ti lova? Poenta je da je
trosis dok si ziv. Zivot je kratak i daj bar da zivis kao covek, ako mozes.


Nije sramota praviti pare
Kako se po Beogradu prica i pise poslednjih godina, ispada da sam ja drzavni begunac, tezak
mafijas, narkoman i alkoholicar. To tvrde ljudi koji su me poslednji put sreli pre tri-cetiri godine.
Moram da kazem da nisam ni jedno, ni drugo, ni trece. Ni cetvrto. Nisam nikakav kriminalac.
Poticem iz postene porodice. Moji roditelji su poreklom iz Bosne, iz Bosanskog Petrovca. Nase
prezime Kacar je zahvaljujuci bokserima Slobodanu i Tadiji Kacaru, sedamdesetih postalo
popularno u Jugoslaviji. Nisam ih licno poznavao, sve dok u Majamiju nisam sreo Slobodana. U
crkvi sam ga uhvatio pod ruku i upitao ima li ko jaci od nas Kacara? - Ne, niko nije jaci od Kacara -
odgovorio je.
U Zemunu nisam pripadao nijednoj odredjenoj generaciji, jer sam cesto menjao razrede.
Temeljno sam utvrdjivao gradivo. Sedmi razred sam ponavljao tri puta i tri puta sam u skoli
"Vladimir Nazor" menjao skolske drugove. Zato sto sam bio los ucenik, otac me bacio na zanat, da
ucim za automehanicara. Kad sam u "Mercedes" otisao na praksu, nisam hteo da prljam ruke i da se
druzim samo sa muskarcima. U toj skoli, na Vozdovcu, bio je takav teror, kao da si u
koncentracionom logoru, a ne u servisu za popravku automobila.
Napustio sam skolu, jer nisam mogao nikako da prodjem. Imao sam trinaest keceva i samo jednu
peticu - iz matematike. Prebacio sam se u tekstilnu skolu. Rekao mi je jedan ortak: "Tamo primaju
sve, koga god nigde nece da prime. Ne moras da se sisas. A bogami, ima i mnogo devojaka!"
Pomislio sam: "To je prava skola za mene!" A skola bas preko puta Centralnog zatvora u
Beogradu. Razredni nam je bio covek koji je primao svakakav sljam sa ulice, a mi smo mu bili
zahvalni zbog toga, pa mu u skoli nikad nismo pravili probleme.
Poceo sam i da radim. Preko Omladinske zadruge angazovan sam da lepim neke koverte u
"Centropromu". Onda me moj drug Sergej pitao da li bi hteo da prodajem knjige po stanovima:
"Zarada je deset puta veca, nego to sto se radi preko zadruge." Posumnjao sam da se tu nesto
krade, cim ima toliko para. Prodavao sam mali "Batin kuvar" i prirucnik za brzo kuvanje. Posao je
tako dobro isao da sam vrlo brzo ispraznio magacine BIGZ-a. Bilo je to kada je u Beogradu jacao
srednji sloj, a ni radnickoj klasi nije bilo lose. Svi su imali para u kuci, trebalo ih je samo uzeti.
Moj otac, zemunski milicioner, tada je potpuno digao ruke od mene. U tekstilnoj skoli sam
vrtoglavo prolazio kroz razrede, pa mi nije prebacivao sto prodajem knjige po kucama. Mlad i
blesav nisam znao da stedim, a imao sam milione dinara.
Talenat za matematiku bio je kljuc mog poslovnog uspeha. Kad sam prodavao knjige, kusur sam
vracao napamet. Neko vreme sam i tapkao karte na Terazijama. U Ljubljani sam, preko caletovog
prijatelja iz milicije, onda jedini dobio dozvolu za prodaju "crno-belih" salova i kapa, pa sam za dan
namlatio milion dinara. A sada sam u Las Vegasu nasao neke matematicke nepravilnosti u kocki
koje sigurno mogu da dokazem i da im uzmem pare. Mene je moja matematika i ucinila bogatim.
Medjutim, novac je za mene uvek bio samo sredstvo za bolji zivot i nista vise. Jos dok sam
pohadjao tekstilnu skolu, kupio sam auto. "Skodu 1000MB", plave boje. Imala je SNO, sediste na
obaranje. Mnogim curama je ta "skoda" ostala u najboljoj uspomeni. Kasnije sam na mucku, mama je
kao invalid imala pravo na kredit, kupio zelenog "stojadina". Kao srednjoskolac, koji nije sluzio
vojsku, na mucku sam dobio i pasos. Bio sam veliki "partizanovac". Sa navijacima "Partizana" isao
sam u Kijev, pa nam je SUP, umesto kolektivnog, izdao pojedinacne pasose. Mogao sam sa tim
pasosem da pobegnem u inostranstvo i da ne sluzim vojsku, ali nisam hteo. Zasto, kad sam kod
kuce imao posao i para kao blata. A pare sam pravio i u vojsci, na Rijeci, kao krojac u intendantskoj
jedinici. Prodavao sam knjige. Obucem civilno odelo, pa napolje. Kad su staresine u kasarni videle
da sam dokon, dale su mi novo zanimanje: setanje ludaka na relaciji Rijeka-Zagreb-Rijeka. Bio je i
to unosan posao za mene. Neki momak, mislim da se zvao Zoran, nadimak mu je bio Calko, stalno
je izigravao budalu u armiji. Bio je iz Leskovca. Da ga ne bi otpustili kao nesposobnog, oficiri su
ga slali u Zagreb na terapije i preglede, ali sa pratiocem. A taj sam bio ja. Vodio sam Calka u Zagreb
petkom, ostavljao ga u bolnici, da bih ja skitao. Presvucem se kod rodjaka, pa sa drustvom iz
bolnice, uglavnom sa medicinskim sestrama, skitam po klubovima sve do ponedeljka. Vratim ludaka
u kasarnu zalecenog, pa kad Calko opet poludi, kroz tri-cetiri nedelje, mi opet za Zagreb.
Kad sam izasao iz vojske, nastavio sam da prodajem knjige. Samo sada sam bio iskusniji i vestiji, i sa
knjigama, ali i sa zenama. Kad dnevno obidjes i do tri hiljade stanova, moras da naletis na neku
golisavu mladu gazdaricu. Navalim, pa sta bude. To me naucio neki Dragance, prodavac koji je
imao obicaj da umesto "Dobro vece", zenama govori "Dobro mecem!" Promrlja on to brzo kroz
zube, pa kad neka gazdarica shvati stos i nasmeje se, on krene na nju. Tako i ja. Ali seks na tref mi
se nikad nije mnogo dopadao.

Na knjigama se moze obogatiti, ako ih ne pises i ne citas, nego prodajes
Knjige sam prodavao sve do 1982. godine, kada sam procitao oglas: "Trazi se trgovacki putnik za
robu siroke potrosnje. Prodaja pasti za ciscenje pegli i sporeta."
Javio sam se, iako nisam znao kako se to prodaje. Gazda mi je objasnio: "Prodaje se na
zakljucnicu, ali zivih para nema!" - Kako - rekoh - nema para, ja volim samo kes? Objasnio mi je da
imam rabat do trideset procenata i ja krenem u Pancevo da prodajem pastu za ciscenje pegli i
sporeta. Racunao sam, u Pancevu su dobro isle knjige, zasto ne bi paste. Udjem u neku
prodavnicu, objasnim trgovcu da mi je prvi put, a on, da me casti, kupi tri stotine komada. Meni od
toga pripadne pristojan procenat, i ja shvatim, da su u ovom poslu brze i vece pare nego sa
knjigama. Prodavao sam na veliko, od Beograda do Ljubljane, i neki sprej protiv pozara (11 tona),
pa migavce za "tamice" i selne. Sva preduzeca su od mene kupovala, jer "Zastava" tada nije
redovno isporucivala svoju robu. A ja sam migavce i selne nabavljao kod privatnih proizvodjaca.
Zaradjivao sam toliko mnogo para, da sam nevoljno morao da otvorim ziro-racun. U Pecincima sam
prijavio samostalnu plasticarsku radnju, samo da bih imao memorandum firme, racun i pecat. Moj
glavni trgovacki stos bio je da nabavljam robu koje uopste nema na nasem trzistu. Na selotejpu i
Titovim znackama sam 1982. zaradio prvih 100 000 maraka. Svaka firma koja je kupovala lepljive
trake, morala je da uzme i Titove znacke za clanove svog sindikata. Fabrika "Carnex" iz Vrbasa,
na primer, nije mogla da proda svoje konzerve, jer nije imala cime da lepi etikete. Da bi dobio
selotejp, direktor je morao je da kupi 200 Titovih znacki.
Dok je Milka Planinc bila premijer, svercovao sam kafu u plafonu voza iz Beca. Na kafi sam
pravio pet stotina maraka po turi. Komsija Branko Vasic mi je tada skrenuo paznju da na trzistu
vlada glad za "truleks" krpama: "Svakoj kuci to treba, a mi nemamo para za uvoz!" Pokusao sam da
krpe uvezem kao repromaterijal, ali mi Ministarstvo za spoljnu trgovinu nije dalo dozvolu. Onda
sam ja krpe prekvalifikovao u sundjer i dobio dozvolu. Prvu turu sam prodao sam, drugu i trecu
sam dao radnicima da prodaju po Vojvodini. U Sumadiji su krpe isle lose, ne znam zasto. U
Zrenjaninu je samo jedan radnik za dan prodao pun kombi sa 15 000 krpa. Uzimale su domacice za
kucu, kafedzije za sebe, a nakupci da preprodaju. Za dva meseca na krpama sam zaradio 230 000
maraka. Bila je to cista para. Suvo zlato u rukama. Nista na racunu. Na krpama sam kupio i svoj prvi
"mercedes". Ostalo sam potrosio po kafanama. Uvek sam se trudio da ukradem neku ideju od
Nemaca ili od Austrijanaca. Debelim socijalistickim direktorima prodavao sam kredu za skidanje
fleka, da ociste kravate kad ih zamaste pecenjem. Pravio sam i gel za kosu. Uvozio sam ga u prahu
kao da je lepak za tapete, i kod kuce ga mesao sa alkoholom i karbopolom, koji su mi donosili
prijatelji iz zemunskih fabrika. Ambalazu za gel radio sam u Pazovi. Frizeri su kupovali gel u
kantama od po deset i dvadeset kila. Snabdevao sam pola Beograda.
Parama od gela, nekih 45 000 maraka, platio sam novi "audi" i sam sebe castio prvim putovanjem u
Ameriku. Isao sam da vidim Kaliforniju. Nisam znao engleski, pa sam se uglavnom druzio sa
nasima. Vidjao sam se i sa Sladjanom Milosevic. Ona, jadnica, u Los Andjelesu nije imala od cega da
zivi. Radila je po nekim buticima i prodavala krpe. Svarcenegera sam vidjao u Los Andjelesu, u
kafeu "Roma". Znao se s nekim mojim srpskim drustvom. Sedeo sam jednom s njim, ali sam ga
kasnije izbegavao. Ne znam dobro engleski, pa ne volim da dodjem u situaciju da me drustvo
iskasira. U kafeu "Roma", Miroslav Ilic je bio popularniji od Svarcenegera. Babe su skakale na
njega da ga ljube i siluju. I Mitar Miric je dobro prolazio u Kaliforniji, iako je prilicno primitivan i
neotesan. Nije umeo ni da sam ode na aerodrom i da udje u avion. Toliko je to glup covek.

Epoha "stomak eliminatora"
Ideju za "stomak eliminator" drpio sam u Americi. 


Sredinom osamdesetih, bio sam u Los Andjelesu,
kod jedne prijateljice. Video sam na televiziji tu spravu i kupio dva komada da malo vezbam. Dao
sam cetrdeset dolara. U Zemunu sam se pitao kako bi se "stomak eliminator" kod nas prodavao. U
to vreme, dakle, 1986. godine, ziveo sam u roditeljskoj kuci u Pionirskoj ulici. Imao sam sobu i
kuhinju u prizemlju i garazu u kojoj mi je bila radnja.
Pravili smo tada i losion za alopeciju sa nekom zenom iz Slovenije i na tome uzeli dobre pare. Taj
novac sam posle sa bratom Draganom ulozio u proizvodnju sprave za skidanje stomaka. Majstori
su mi trazili 50 000 maraka za alat, ali sam, raspitujuci se kod zemunskih alatnicara, shvatio da uz
pomoc dva alata, mogu sam da proizvodim "stomak eliminator". Nabavio sam aluminijum za rucke,
plastiku i celicne federe. Rucke i drzace za stopala sam presvukao skajom, da bi sprava izgledala
lepo.
Svi clanovi moje porodice, moji radnici i prijatelji pravili su "stomak eliminator". Hiljadu komada
smo napravili tokom 1987. godine. Cena je bila 26 maraka. Jos prvog dana prodali smo 20
"eliminatora". Otisao sam na more, ne verujuci da ce to biti veliki posao, kad mi je Dragan javio da
se drugog dana prodalo jos stotinu. Dok sam se ja vratio kuci, vec je bilo naruceno 2 500 "stomak
eliminatora". Tu kolicinu nismo imali na lageru. Morao sam da kupim sav aluminijum koji je postojao
u Jugoslaviji. Uzeo sam sest stotina tona. Pravili smo "eliminatore" u dvoristu, u komsiluku, na ulici.
U tri smene, radilo je preko sto ljudi. Kad sam kupio masine zaposlio sam jos pedesetak. Ali, neki
zavidni komsija me je prijavio sto pravim buku, pa se pojavila i milicija sa komunalnom inspekcijom.
Radnici su mi se razbezali, jer su radili "na crno". Rekao sam da hocu da platim kaznu, ali da mi
drzava i opstina dozvole da kao privatnik, imam pravo na vise od 10 zaposlenih radnika.
Za dve i po godine prodao sam u Jugoslaviji milion i po sprava za skidanje stomaka. Kupovali su je
i siromasni i bogati ljudi. Kljuc dobre prodaje bio je u agresivnoj reklami. Ja sam prvi u Jugoslaviji
dosao na ideju da svojim reklamama secem televizijsku seriju "Dinastija". Direktoru marketinga
Televizije Sarajevo izvadio sam pet hiljada maraka iz dzepa i mahnuo mu ispred nosa: "Hajde
Braco, zajebi se!" I on se zajebao. Objavio je spot na kome ja rastezem "stomak eliminator". Narod
u Bosni je bio prosto lud za mnom. Sarajke su me obozavale. Jednostavno nisam mogao da
prodjem Bascarsijom. Alma Ekmecic mi je tada postala velika prijateljica.
Bio je to istorijski trenutak za marketing. Kad sam kasnije registrovao firmu "Interplast trejd", svi su
mislili da je drustvena, jer je privatnicima bilo najstroze zabranjeno da se kurce na televiziji. Voleo
sam da se pojavljujem u spotovima i na oglasnim fotosima sa mojim radnicama kao manekenkama.
Moja slika se u dnevnoj stampi pojavljivala svaki dan, u tirazu od najmanje milion primeraka. Takav
publicitet u Jugoslaviji nije imala nijedna estradna zvezda.
Prodaja "stomak eliminatora" isla je sjajno. Iz zemunske poste slali smo po 500 komada dnevno.
Rekordna prodaja nam je bila 4 500 sprava u jednom danu. Pola poste je radilo samo za mene. Za
samo cetiri meseca, od jula do oktobra 1987. godine, od zarade na "eliminatoru" kupio sam u
Nemackoj svoj drugi "mercedes", cetvorosobni stan u Mirijevu i namestaj. A u dzep sam stavio
pola miliona maraka. Do kraja 1988. godine zaradio sam prvi milion maraka.
Zaradio sam, medjutim i nesanicu. Naucio sam danju da radim, a nocu da se provodim po "Tasu" i
"Nani". Ali, ujutro sam, prakticno bez minuta sna, odlazio sam na posao. Tako i danas bez sna
umem da zivim. Da bih proizveo milion i po "eliminatora", u Alibunaru sam podigao fabriku na pet
hiljada kvadrata. Za plac, zgradu i opremu dao sam 600 000 maraka.
Cim sam sagradio fabriku, posao je stao i fabrika je zatvorena.

Kako sam izneo pare u inostranstvo
Srbija je odlucila da me krivicno goni zbog utaje poreza. Da me vlast ne bi stigla, pobegao sam u
inostranstvo. "Stomak eliminator" je, naime, imao promet od trideset miliona maraka. Od toga je
najmanje sedam miliona otislo na reklame, milion-dva na plate radnicima, dva miliona sam dao za
stanove po Beogradu i kucu u Herceg Novom. Platio 600 000 za fabriku i milion za porez. To,
medjutim, direktoru jedne banke u Alibunaru, u kojoj je"Interplast trejd" bio registrovan, a koga su
jurili zbog pronevere, izgleda nije bilo dovoljno, pa je mene prijavio da sam utajio porez. Ispalo je
da sam ja kriminalac, a ne on.
Kad je policija dosla kuci po mene, uspeo sam da pretrcim u soliter, u naselje Sava Kovacevic, i
tajnim podzemnim prolazom, koji sam ilegalno iskopao, izadjem u Prvomajsku ulicu, uhvatim taksi i
sa Surcina strugnem u Italiju. Iz Rima sam otisao na Maltu, da gledam neku fudbalsku utakmicu
nase reprezentacije. Odatle sam otisao u Atlantu, na Sajam igracaka, i tri meseca ostao u Americi.
U to vreme, ja sam sav svoj novac vec drzao napolju. Dinarima koje sam dobijao od prodaje
"eliminatora" otkupljivao sam devize od ulicnih preprodavaca. Moji glavni dileri bili su Vlasta iz
Pozarevca i Ben Kvik iz Petrovca na Mlavi. Zbog velikih kolicina dinara, davali su mi popust, pa
sam ja marku kupovao za samo sest odsto provizije. Devize sam tajno nosio u Austriju, Nemacku,
Svedsku i Ameriku. Imao sam tada americku useljenicku vizu, jer sam u Los Andjelesu osnovao
firmu "Zoka trejding".
Pare sam iz Jugoslavije uglavnom iznosio sam. U dzepove moje kozne jakne moglo je da stane
oko 700 000 maraka. Najmanje 20 puta sam isao u inostranstvo sa tom jaknom. Ponekad bi mi neko
od mojih "prijatelja", u tome nesvesno pomagao. Secam se jednog Amerikanca, koji mi je u
Beogradu trazio pare na zajam. Odgovorio sam mu da hitno putujem u Minhen. Onda se i on setio
da putuje za Minhen, pa se na aerodromu Surcin pojavio spreman da se ogrebe, makar za
avionsku kartu do Nemacke. Kupio sam mu kartu, ali sam ga pustio da prvi prodje kroz carinu. On
je imao americki pasos, pa ga nasi nisu dirali. U tom trenutku, zastao sam da popunim formular za
foto-aparat, a njemu sam dodao moju jaknu: "Drzi bre ovo, vidis da su mi ruke zauzete!" Toliko
sam gnjavio sa tim carinskim formularom, da je moj prijatelj Dzo, prosao kroz carinsku i policijsku
kontrolu sa mojom jaknom, vrednom 700 000 maraka. Kad smo dosli u Minhen, Dzo se izgubio,
misleci da me je prevario za avionsku kartu, a ja sam pare odneo u nemacku banku.
Kad sam se vratio iz Amerike, spor oko utaje poreza bio je na sudu. Teretili su me za pola miliona
maraka. Vestak je pregledao knjige, ali policija iz Alibunara nije obelezila stranice, pa sam ja pola
knjiga iscepao i tako unistio sve sumnjive tragove finansijskog poslovanja. Da bih prikrio pravo
stanje, ja sam "stomak eliminator", u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji, prodavao preko tamosnjih ljudi, a
ne pouzecem. Slao sam im vozom pakete sa sto-dvesta "eliminatora", a oni su to posle krcmili. Tako
je bilo jeftinije i sigurnije, jer me posta stalno potkradala. To je bio moj odgovor na drzavnu
pljacku, koja se desavala u maloj privredi. Mislio sam: "Ako cemo da se lazemo, hajde!"
I ja sam poceo da lazem drzavu.
U Jugoslaviji sam bio poznat kao mladi bogatas i pravio sam javne promocije mog preduzeca.
Organizovao sam i nekoliko izbora za lepotice. Voleo sam da se slikam sa lepim zenama i da se s
njima svuda pokazujem. Imao sam dva automobila marke "dodz", sa kalifornijskim registracijama,
kojima se pola Beograda divilo.

Svi su hteli moje pare
Svi su hteli o mene da se ogrebu, pa i drzava, ali i neki moji novi prijatelji. Centa mi je trazio 50 000
maraka na zajam. Nisam mu dao. I Arkan mi je trazio pare. Nisam ni njemu dao, ali sam uredno dao
prilog za njegovu gardu.
Jedino je Amonijak probao da me reketira. Kad sam ga odbio, uzeo mi je novi "BMW" i nije ga
isplatio do kraja. Posle me nije dirao, jer se bojao Juse Bulica. Pokojni Jusa je bio moj komsija, pa
su mnogi mangupi mislili da je Jusa bio moj zastitnik. Nisam ja nikada bio blizak s tim svetom. Gisku,
na primer, uopste nisam poznavao, mada smo dva puta u "Tasu" zajedno pili pice. Rekao mi je da
se zove Djordje i da ima kanadske papire. Pitao me je prostodusno: "Ima li ovde u Beogradu
prevaranata?" A ja sam se brecnuo: "Ko ce tebe da prevari, kad imas takve misice?" On se
nasmejao.
Rano sam dosao do velikih para i znao sam s tim bogatstvom da zivim kao normalan covek. Nisam
kao Jezda delio zlatnike po Beogradu, pa nisam previse upadao u oci ljudima iz podzemlja. Bio
sam bogat, ali tek toliko da imam za svoje potrebe, a ne i za razbacivanje. Takav sam i danas.
Kad sam se vratio 1990. iz Amerike, vise nisam bio zainteresovan za "stomak eliminator". Trziste se
zasitilo, a i pojavili su se i novi proizvodjaci. Neko vreme radio sam nalepnice za "magicne grudi",
pa "celulit eliminator" i "carobne viklere". To nije bila neka ozbiljna roba, vec obicna sarena laza.
Nisam vise bio fabrikant i trgovac, vec majstor obmane. Ti vikleri nisu imali nikakvu moc.
Manekenke bi kod frizera namestile lokne, onda bi stavile te viklere, skinule ih i pred kamerama
pokazale kako su "carobni". Taj trik smo izveli u emisiji "Nedeljno popodne". Spakovali smo se i
otisli na Kopaonik, da provedemo vece. Iz firme mi je javljeno da se hitno vratim, jer je za tri sata,
posle emitovanja emisije, telefonom naruceno hiljadu i po komada. Prodali smo preko 100 000
viklera, jer su zene, zaista, poverovale da su carobni.
Tada sam odlucio da od svake proizvodnje dignem ruke. Uslovi za privatni biznis u Srbiji su bili
losi, a atmosfera nikakva. Nisam vise zeleo da rintam k'o skot. Zeleo sam da radim finije poslove, sa
mnogo vecom zaradom. Za vreme Ante Markovica, uvozio sam decije igracke i truleks krpe, ali
ne na kamione, vec na vagone. Dnevno smo prodavali po sto pedeset nekih autobuscica, po sto
maraka komad. Pare su se prosto u dzakovima slivale u kasu.

Dugo sam ja radnicima u Srbiji isplacivao plate
Tad sam vec imao registrovano preduzece "Interplast" i citav taj posao je isao preko njega. To je
bila preteca moje banke, jer sam kao dobar trgovac potrosacima poceo da dajem kredite na
cekove. Isao sam u Kreditnu banku po pare, ali me direktor oterao: "Znate, ja sam ovde po
politickoj liniji i ja ne smem s vama da radim!" Izgubili su olako pedeset miliona maraka.
Davao sam stedisama sedam posto kamate mesecno, kad su drzavne banke davale tri. Te pare sam
gradjanima prodavao po 20 posto, neki put i po 35 posto. Tako je moje preduzece preraslo u
stedionicu. Radio sam sve dok se iza mene nije nakotilo otprilike 300 stedionica, jer su me stalno
svi kopirali. Osnovao sam banku da bih mogao da legalno prodajem devize sa ulice i da ih
legalizujem za potrebe kupovine repromaterijala srpskoj privredi. A direktor PKB banke i ja smo
delili sticung.
To je bila 1992. U maju sam ja dobio legalnu dozvolu za rad banke. U nju sam ulozio tri miliona
maraka. Pare su mi dali i Jezda i Dafina. Pomogli su mi sa 700 000 maraka. Oni su u to vreme bili
najjaci. Dafina je preko svoje banke zaradila sa sebe najmanje 200 miliona maraka. Tada je
Radovan Bozovic to ukapirao, pa je ukinuo kes. Znaci nema vise "zive love", ali na racunima imas
"mrtve pare". U pocetku sam ja dizao i nesto kesa, kupovao devize sa ulice i te devize normalno
prodavao privredi. Iznosio sam pare napolje i placao im te racune, da bi kupovali repromaterijal.
Placao sam naftu, hemikalije...
Onda sam poceo da dajem novac velikim drzavnim firmama, sa kamatom od 14 posto. Pare su od
mene uzimali "Jugopetrol", "Beopetrol", "Zorka"- Sabac, "Merima"- Krusevac, "Keramika"
-Mladenovac, "Jugostroj", Industrija obuce "Beograd". Direktor uzme od mene pare, pa radnicima
podeli plate. A kad mu ponudim sunku za fabricku menzu, kaze: "Mi ne uzimamo robu od
privatnika!" Nece robu od privatnika, ali hoce pare.
Neko vreme smo kreditirali otkup stanova. Znate ono, stan od sedamdeset kvadrata za 3 000
maraka. Bio je to jos jedan stos drzave da narodu izvuce devize iz slamarice. Ja sam smislio i
ziralni otkup deviza u Jugoslaviji. Stos je bio u razlici u kursevima. Velike sam pare i na tome
zaradio. Imao sam tada 20 ekspozitura "Interplast trejd banke" po citavoj Srbiji. Cetiri stotine
zaposlenih i po sedamnaest hiljada stranaka dnevno u Beogradu. Banka u prestonici okretala je i
po milijardu maraka.
Posle samo petnaest meseci rada odlukom Narodne banke moja banka je zatvorena. Zalio sam se i
visi sud je ukinuo tu odluku, ali ja banku nisam aktivirao. Na njoj nisam ni zaradio mnogo para.
Kod Dafine mi je ostalo desetak miliona maraka, kod gazda Jezde jos tri miliona. Tim parama sam ja
kroz kamatu napravio tridesetak miliona. Napolje sam izneo jedva desetak miliona maraka.
Jugoslaviju sam zvanicno napustio 21. oktobra 1993. godine. To da sam ja pobegao sa cetrdeset
miliona maraka, to je izmisljena prica Dobrile Gajic-Glisic. Ja nisam pobegao iz Jugoslavije. Mene
niko iz Jugoslavije sudski ne goni, niti me policija trazi. Prosle godine sam bio devet meseci kod
kuce, da vidim familiju i kako moje preduzece radi. Banka je ostala u Zemunu, sa ekspoziturama u
Boru i Krusevcu. Imam poslovni prostor od 500 kvadrata u "Enjubu" na Novom Beogradu, i
zatvorenu fabriku u Alibunaru, koju ne mogu da prodam cak ni kao magacinski prostor. Ja sam i u
Jugoslaviji ostao poslovan covek, a ne neki mangup, od koga je ta ista Dobrila Gajic-Glisic trazila
25 000 dolara.

Copyright © 1996 PROFIL, Yugoslavia, All Rights Reserved."

ende...


Sanja - Dec 14, 1998 10:43 (212.228.25.118)

Neverovatna prica...svaka cast...skidam kapu...



squiggy - Dec 14, 1998 12:01 (192.139.152.1)


Pa sta?

Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ