ДРЖАВА И МАФИЈА


ДРЖАВА И МАФИЈА


Ako drzava nije u stanju
da garantuje
sprovodjenje zakona,
vlada ne postuje
skupstinu, a skupstina ne
postuje ustav, to je onda
antipravna drzava koja
svoje autoritarno
ustrojstvo dokazuje iz
dana u dan

Blizi se dan kad ni casu vode necemo moci da popijemo, a da se ne
zagrcnemo zbog bura i oluja srpskog zakonodavstva. Gotovo
neprimeceno, u Zakon o komunalnim delatnostima usla je odredba da
se strancu moze dati koncesija i na 25 godina, a posao moze sklopiti i
bez javne licitacije - neposrednom pogodbom. Niko ne mari sto to
zabranjuje visi akt - Zakon o koncesijama. Jasno je: predstoji prodaja
beogradskog vodovoda. Da li ce, tako, i cena vode biti uskladjena sa
evropskim standardom, a brojevi na priznanici sve sto ce gradjanima
biti stavljeno na uvid, ne moze niko pouzdano da tvrdi. Ali, vise
nemamo osnova ni da verujemo da se nece ponoviti prica o prodaji
srpske poste, o cijim se detaljima, do danas, ne zna nista, osim da su
pare vec potrosene.



Zakoni se, u ovoj zemlji, donose preko noci. Mogu da budu
zakoniti, ali bas i ne moraju. Mogu da vaze unapred ili unazad, mogu
da budu ustavni ili neustavni, a jednom doneti, mogu da proizvode
posledice ili ne, i to za sve jednako, ali i sa brojnim izuzecima. Srbi
zive u anarho-anomicnoj strahovladi antipravne nedrzave sa
elementima kolumbijskog sindroma. Ova glomazna „definicija" koja
podseca na nerazumljivu dijagnozu nekog teskog oboljenja, rezultat je
pokusaja da se opise sistem u kome zivimo.

„Ako drzava nije u stanju da garantuje sprovodjenje zakona, vlada ne
postuje skupstinu, a skupstina ne postuje ustav - to je onda antipravna
drzava koja svoje autoritarno ustrojstvo dokazuje iz dana u dan", kaze
u razgovoru za „Evropljanin" dr Vesna Rakic -Vodinelic, donedavno
profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

„Jedan od novijih primera krsenja zakona je
postupak republickog ministra za prosvetu Jove
Todorovica. On, pre svega, nema pravo da bilo sta
naredjuje rektoru Beogradskog univerziteta, a
kamoli da od njega trazi ono sto bi mogao traziti
samo od dekana. Zatim, podstrekava rektora da krsi
Zakon o univerzitetu, kao i Zakon o radnim
odnosima, trazeci da se raspisu konkursi za
uprazenja radna mesta onih koji ne potpisu
ugovore. Najzad, on nalaze da se otpustenima, ako
se ponovo jave na konkurs, da prednost i time krsi
sva nacela koja garantuju jednakost."

Zakon o univerzitetu, definitivno, ne vazi za sve. Neki dekani se
strogo pridrzavaju njegovog slova, ima i onih koji fleksibilno i
tolerantno tumace njegove odredbe, a celnici nekih fakulteta se cak
utrkuju u sto rigoroznijoj primeni. Upravo to i jeste poseban aspekt
problema srpskog (bez)zakonodavstva. Hajde da, na trenutak,
zaboravimo da su bitni novi zakoni doneti po nedemokratskoj
proceduri, stilom arkanske, tajne politike. Pokusajmo i da
prenebregnemo uzaludne sukobe tipa „gluvih telefona" - jednih, koji
tvrde da su oni totalitaristicki, i, drugih, koji se kunu u modernost i
demokraticnost novih regula. Najnovija kost u grlu je da ih bas
poslenici zaduzeni i, iz nasih dzepova, placeni za sprovodjenje i
zastitu, krse javno i, zasad, bez posledica.

„Prvi covek" republickog informisanja
Aleksandar Vucic ne samo da ne moze da obezbedi
sprovodjenje Zakona o informisanju (vise od 400
tuzbi nije dobilo svoj epilog na sudu) vec i licno
krsi propise. Slanje dopisa stamparijama u Srbiji
kojima zabranjuje stampanje novina registrovanih
van ove republike pravnici kvalifikuju kao krivicno
delo zloupotrebe sluzbenog polozaja, narusavanje
jedinstvenog jugoslovenskog trzista i slobodnog
prometa izmedju Srbije i Crne Gore, kao i krsenje
saveznog Zakona o informisanju.

Tuzioci, medjutim, cute, ministar, naknadno,
objasnjava „kako je on to mislio", a stamparski radnici mogu da
zaborave prihode od vise desetina hiljada tiraza koji se, sada, otiskuju
negde drugde.

Prvi slucajevi primene novog
republickog medijskog zakona,
sudjenje „Evropljaninu" i
„Dnevnom telegrafu", kao i
postupci koji ih prate,
nepregledne su antologije
brojnih nezakonitih radnji:
pocevsi od gromoglasne
uvertire - retroaktivnog vazenja
zakona, preko ogranicenja
prava na odbranu i narusavanja
ustavom garantovanih prava i
sloboda, pa sve do trapave
zavrsnice s nedozvoljenom plenidbom. Poslednji potezi u kojima
saucestvuje i finansijska policija, koja, ko zna zasto, koci rotaciju,
pretresi vozila na granici sa Crnom Gorom u potrazi za nezabranjenim
novinama, brojne odluke o kojima nema pismenih dokaza vec se salju
i primaju usmeno, mobilnim telefonima i pejdzerima dok zvanicnici
„nista ne znaju", opravdavaju tezu da je drzava u apsolutnoj anarhiji u
kojoj se najveci broj drzavnih cinovnika sve teze orijentise.

Za drustvenu situaciju u kojoj
norme vise ne vode boljem
funkcionisanju sistema vec
njegovom unistenju, u kojoj
socijalna kontrola ne deluje, a
propisi se toliko krse da se to
vise skoro i ne smatra
devijantnim, teorije sezdesetih
godina skovale su termin
anomija. Obican covek cesto ne
poznaje ovu rec, ali
nepogresivo oseca stanje iz
koga mu je jedan od najcescih izlaza prilagodjavanje ili povlacenje.

„Ovaj narod ne zna svoja ustavom zagarantovana prava", tvrdi
sudija Okruznog suda u Beogradu Radmila Dacic-Dragicevic. „Kad bi,
recimo, tuzili uniformisana lica koja prekoracuju svoje ingerencije ili
N. N. lica koja neovlasceno onemogucavaju ulazak u redakcije ili
fakultete, kad bi podnosili tuzbe zbog protivpravnog ulazenja u
stanove, verujem da bi se njihova prava manje i krsila.

Potencijalne privatne tuzitelje, osim velikog neznanja, paralise i opste
osecanje straha."

Da se zemlja u kojoj vlada strah
mora posmatrati i kao
strahovlada (to jest primena
drzavnog nasilja), Srbija
dokazuje mnogo snaznije nego
igrom reci. Za svaku se drzavu,
naime, podrazumeva da je
aparat nasilja, pri cemu
nedemokratsku razlikujemo po
tome sto norme koje se
prinudom stite ne moraju
odgovarati volji vecine. Ipak,
tek je u strahovladi nasilje potpuno nepredvidjeno - pojedinac nikada
ne zna kad ce neki propis biti aktuelizovan (ili naknadno donet),
proizvoljno protumacen i upotrebljen protiv njega.

„Bojim se da je vlast tek otpocela drugu fazu sirenja masovnog
straha - hapsenja treba da zaplase hiljade", komentarise dr Kosta
Cavoski, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, zatvaranje studenata
- autora antifasistickih grafita. „Prethodni stadijum - otpustanje -
uplasilo je stotine ljudi, a zavrsnica, po ozloglasenom totalitaristickom
receptu - ubijanje - uliva strah milionima. Vec sada rezim sprovodi
mnogo vise nasilja i zla nego sto je racionalno potrebno za njegovo
odrzanje. To se dogadja delom i zato sto u ovom samovlascu,
prakticno, samo jedan covek propisuje zakon, a ostali ili dobijaju
naloge ili odgonetaju sta bi bilo pozeljno da se uradi u nekoj
konkretnoj situaciji. Sustina prava je sasvim drugacija - ono treba da
veze ruke vlasti i ukloni samovolju. Nisu se slucajno prvi zakoni
urezivali u kamen", kaze za „Evropljanin" dr Cavoski.

Ono sto profesor Pravnog fakulteta dr Zoran Tomic naziva vladavinom
„varijabilnog prava", svaki gradjanin oseca, manje ili vise direktno, na
svojoj kozi: stalne izmene zakona, poreza, platnog prometa,
zloupotrebljene za zaboravljene referendume, prekrajanja izbornih
zakona, antipravno resavanje problema, recimo, na Kosovu i
Metohiji...

„Drzava je u napregnutom, zaprecenom ratnom stanju. Ratni porez
vazi, a svi organi, posebno Savezne skupstina , rade . Nigde nije
proglaseno ratno stanje, a drzavna kasa se popunjava. Administrativne
takse stalno rastu. Zasto, ako je dinar stabilan, a proizvodnja raste po
najvecoj stopi u Evropi? Po teoriji poverenja u pravo i drzavu, sad je
kasno i za stecajni postupak protiv Dafiment banke, kao i za pitanje
stare devizne stednje. Biti u pravu kada prodje vreme, to znaci ne biti
u pravu", podseca dr Tomic. „Oko nas, nad nama, i pomalo, u nama je
kratkovido pravo bez pravde i vizije - cas farsicno, cas apsurdno, skoro
uvek nedostojno tog imena.

Zivimo u drzavi fasadnog prava, gde se cak i ustavno
proklamovane slobode i prava jednom rukom daju, a drugom gotovo u
istih mah, uzimaju."

Ako cita Ustav SRJ, na primer, gradjanin moze poverovati da mu je
garantovana, na primer, sloboda kretanja. Zakonom se, kaze najvisi
drzavni pravni akt, moze propisati samo nacin ostvarivanja te slobode,
i to samo kad je to vazno, radi - bas te slobode. Medjutim, Ustav
Srbije ce razuveriti svakog pojedinca da je njegova sloboda kretanja
posebno vazna. Ovde se ovlascuju zakoni (dakle, akti nize pravne
snage) da propisuju uslove (a ne nacine) ostvarivanja slobode kretanja,
sto je bitno suzavanje.

Neuskladjenost izmedju krivicnih zakona Srbije i Jugoslavije
proizvodi i jedan, jos morbidniji apsurd: krivicu za genocid, dakle,
smrt mozda i miliona ljudi, ne preti smrtna kazna, jer je na saveznom
nivou ona ukinuta. Za ubistvo jednog coveka, osudjenom se moze
izreci najteza sankcija - ona jos postoji u republickom zakoniku.

Poslednje, ali niposto i najmanje vazno, postavlja se pitanje: sto bi se,
uopste, medjusobno uskladjivali krivicni zakoni, a pogotovo neki
manje vazni propisi, kad ka uravnotezenosti ne teze ni sami temelji
pravnog poretka upisani u slovu Ustava?

„Tome prethodi problem ustavne legitimnosti", napominje u razgovoru
za „Evropljanin" dr Slobodan Samardzic iz Instituta za evropske
studije. „Moramo se setiti da je Ustav donet na bazi politickog
sporazuma dveju stranaka, bez javne rasprave ili kontakta sa naucnom
javnoscu, i to onda kad je trebalo dokazati kontinuitet sa prethodnom
federacijom. Usvojen prividno po postupku iz Ustava iz 1974. on je
bio i legalno manjkav, jer Savezno vece, nadlezno za Ustav, nije bilo
kompletno. Kako je doneti, tako je i funkcionisao.

Poslednjih nekoliko meseci Crna Gora vodi samostalnu politiku u
oblasti privrede, spoljnotrgovinskog poslovanja, carinskog rezima -
dakle svih nadleznosti koje su po Ustavu savezne, ali koje je nuzno
obavljati da bi republika uopste funkcionisala u ovim vitalnim
podrucjima. Ustavno gledano, dakle, drzava se raspala."

Najnovija moda u pravnoj papazjaniji na srpski nacin je
„uredbomanija" - ostrijom, mada stranom recju opisano donosenje
dekreta. Vlada Srbije uredjuje iz sve snage, i to redom, ona podrucja
koja se iskljucivo smeju regulisati zakonima. Tako se ovlasceni
predlagac propisa nalazi u ulozi njihovog krunskog prekrsioca, a
njegov kljucni kontrolor - skupstina, reaguje samo tako sto aminuje
povremene zelje vlade da poneku uredbu pretvori u zakon.

„Uredbama se lakse zastrasuje narod",
objasnjava dr Vesna Rakic-Vodinelic ovaj
fenomen koji, ako je suditi po ponasanju
republickih ministara, odnedavno ima i
mutant-verziju - nalogomaniju.

„Zakoni se donose u skupstini i kakva god da je
ona, procedura usvajanja je duza i
transparentnija. Uredbe se donose munjevitom
brzinom, odmah stupaju na snagu, smanjuju pravo na odbranu i,
narocito ove u poslednje vreme, pogadjaju izuzetno siroke mase
stanovnistva. Njihov broj pokazuje da je vlast u velikoj nuzdi."

Despotska po svojoj strukturi, vlast tek od pre godinu dana zalazi u
najfinije pore javnog i privatnog zivota. Po misljenju dr Samardzica,
„tako se stvara drzava koja je ne samo spolja vec i iznutra zatvorena,
dakle - nedrzava. U njoj privatna grupa kontrolise sve mehanizme
represije, finansijske tokove i ceo javni zivot, sto su kljucni elementi
definicije totalitarizma."

Uocena sprega mafije i vlasti dopusta otkrivanje „kolumbijskog
sindroma", a indikativno je i funkcionisanje sistema „poverenistva" -
zaduzivanje pojedinaca da po internom dogovoru sprovode javnosti
nepoznate odluke. To onemogucava eventualne prognoze, jer nema
nikakvog dokumenta na kome bi se one mogle zasnivati, ali sluzi i
mnogo vaznijem cilju - da vlada strah. Kada shvati da se „isluzene"
licnosti odbacuju i padaju s vrha „najvise milosti", obicnom gradjaninu
tesko ce pasti na pamet da se nesto raspituje za svoja prava i slobode.

A i ako pita - tesko da ce moci da dobije prave odgovore na
uznemirujuca pitanja. Da li ce, kad se sutra probudi, moci da kupi ili
pravi one iste novine kao juce? Hoce li, kad stigne do fakulteta, moci
da studira ili predaje na istoj katedri kao prosle nedelje? Da li ce ga,
na ulici, uhapsiti i zatvoriti? I da li ce ga, sledecih 25 godina, casa vode
kostati skuplje nego sto je sanjao dok je za nju odvajao godinama po
jedan odsto svoje mesecne zarade.

JASMINA GLISIC


RASULO    ZAsTITA POSLANIKA

Zakoni o informisanju i univerzitetu neiscrpna su, cini se,
nalazista neustavnih i nezakonitih resenja. U zahtevima
da se ona preispitaju, Milenko Radic iz Fonda za razvoj
demokratije istice, do sada malo poznate, nesaglasnosti.
Tako se Vladi Srbije osporava pravo da osniva ili ukida
univerzitet, imenuje i razresava dekane i clanove
upravnih odbora i slicno. Vlada je, izgleda, zaboravila da
nema status pravnog lica i da sve ove ingerencije pripadaju, u stvari,
Skupstini. Pored poznatih primedbi na medijski zakon, istice se nova
inicijativa - za preispitivanje kategorije imuniteta. Njome se daje
povlasceni polozaj upravo licima koja treba da budu primeri u
savesnoj i doslednoj primeni propisa. Na teritoriji Srbije ima oko 200
skupstina u cijem radu moze ucestvovati nekoliko hiljada poslanika,
odbornika i tako dalje. Svi oni ce imati imunitet pred ovim zakonom,
sto je nedopustivo krsenje nacela jednakosti i Opste rezolucije o
pravima coveka UN.



RASULO    PARTIJSKE SUDIJE

Predlog koji su u Odboru za
pravosudje Republike Srbije izneli
radikali - da se sudije biraju po
partijskoj pripadnosti - jedne je
ostavio ravnodusnim, a druge
sokirao. Prvi smatraju da se nesto
slicno desavalo i do sada, samo
precutno. Otvorena pretnja da ce se
formirati partijski sudovi znaci,
misle drugi, da uskoro mozemo
ocekivati i privatne palate pravde.
Nedoumice jos traju, jer je Zakon o
sudovima i sudijama povucen iz
javne rasprave i suska se o donosenju novog.



RASULO    REGISTRACIJA VOZILA

Jedna od novijih i najnepopularnijih uredbi republicke vlade tice se
preregistracije motornih vozila. Njome je direktno derogiran savezni
Ustav koji kaze da „isprave izdate od strane drzavnih organa i
ovlascenih organizacija u jednoj republici clanici imaju istu vaznost na
celoj teritoriji Savezne Republike Jugoslavije". Ma kakva da je
fakticka situacija koju pokusava da uredi, vlada to cini na protivustavan
nacin.



RASULO    USTAVNI SUD

Posto je Ustavni sud Jugoslavije morao da intervenise u pogledu
usaglasavanja republickog ustava sa saveznim, a to nije cinio, moze se
reci da pet godina nije radio svoj posao valjano i savesno. Jasno je da
su politicki razlozi sprecili da deluje kao nezavisni sudski organ i kao
instanca sudske kontrole ustavnosti. U junu ove godine, on je hitno
prihvatio inicijativu savezne vlade i premijera Momira Bulatovica da
se Ustav uskladi, posebno u pogledu sirokih ovlascenja predsednika
Srbije za proglasavanje rata i mira i komandovanje oruzanim snagama
Srbije. Rok od devedeset dana, koliko je ostavljeno parlamentima
dveju republika da se izjasne, odavno je istekao.



RASULO    MINISTROVO NEZNANJE

Ni sam srpski ministar pravde Dragoljub Jankovic „nije zadovoljan"
novim Zakonom o informisanju. Smeta mu sto je nadleznost poverena
sudijama za prekrsaje koji, da podsetimo, uopste nisu sudije, vec
cinovnici vlade, ne moraju imati pravosudni ispit i kao kategorija su
nepoznati slovu Ustava. Ali, to sto sluzbenici ovog ranga odlucuju o
problematici najtezih krivicnih odgovornosti, po misljenju ministra
pravde, inace pravnika, predstavlja samo privremenu anomaliju.
Propisivanje sudskog postupka je, tvrdi ministar, u nadleznosti
federacije pa ce se nepravilnosti ispraviti u saveznom zakonu koji se
priprema.

„Ministar bi morao znati da to nije tako", upozorava dr
Rakic-Vodinelic. „Pre svega, i u Ustavu Srbije i u Ustavu Jugoslavije
stoji da su i federacija i republika nadlezne za uredjenje krivicnog
postupka. Sudske postupke i te kako moze uredjivati republika - to
dokazuju Zakon o vanparnicnom postupku, Zakon o braku i porodici,
pa cak i prethodni Zakon o javnom informisanju koji je sadrzao
procesne odredbe. Ako ministar to ne zna, ili se pravi da ne zna, sto
nikako nije dobro za njegovu reputaciju, jasno se pokazuje komandni
karakter vrsenja vlasti"



RASULO    NELEGITIMNA JUGOSLAVIJA

„Odsustvo bilo kakve namere da se Ustav Srbije uskladi
sa Ustavom SRJ jasno govori o sustinskom nelegitimitetu
Jugoslavije", izjavljuje za „Evropljanin" crnogorski
ministar pravde Dragan Soc. „Nikad vlast Slobodana
Milosevica nije istinski prihvatila Jugoslaviju kao
zajednicu ravnopravnih republika, a o demokratskom
uredjenju da ne govorim. Na ovom pitanju ce se,
izmedju ostalog, lomiti sudbina Jugoslavije. Kad-tad Srbija ce se
morati odluciti izmedju svog ustava, koji je slovom i duhom definise
kao suverenu drzavu, i zajednicke drzave sa Crnom Gorom, sto
podrazumeva zrtve."

RASULO    PARAPOLICIJA PARADRZAVA

„Ako dekani beogradskih fakulteta smatraju da je angazovanje radnika
obezbedjenja privatnih firmi neophodno da bi se sprovodili drzavni
zakoni, to pokazuje da se policija i drugi drzavni organi smatraju
nesposobnim za ovaj posao. Cutanje ministara povodom ovakvih
slucajeva znaci da oni odobravaju upotrebu parapolicijskih snaga na
Univerzitetu prestonice. Saglasno s tim, i drzava za koju rade je -
paradrzava", zakljucuje dr Vesna Rakic-Vodinelic.


© Copyright1997-1998 Evropljanin. All rights reserved.
Questions or problems regarding this web site should be directed to webmaster




Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ