Београдске новине - ПРИЧЕ, РОК У БЕОГРАДУ

                                                                      Ustrojene novine
                         
                             U danasnjoj stampi ocigledna je tolerancija prema trecerazrednim, kiceroznim,
                             primitivnim tekstovima, a ukinuta je samo"sloboda pameti, drugacijeg misljenja,
                             kritike i otpora prema vladajucoj kliki

                              Nikada nisam bila pasionirani citac novina; pomno pracenje svakojake stampe oduvek
                        sam smatrala gubljenjem, tracenjem, arcenjem vremena i trosenjem energije na efemerije.
                        Kada su novine u pitanju, valjalo je da odista sinu izuzetnoscu ili zabrazde u idiotizam pa da
                        to ozbiljno primetim, a da poduze istrajavaju i u jednom i u drugom da bih pojavu zapamtila i
                        prema odredjenom glasilu stekla izvestan trajniji odnos interesovanja, odbojnosti ili
                        ravnodusnosti. Osobit prezir oduvek gajim prema senzacionalistickim, tracerskim,
                        bulevarskim listovima, a ravnodusnost prema stampi namenjenoj odredjenim ciljnim grupama
                        (svejedno je da li ih odredjuje pol, profesija, hobi ili nesto cetvrto).

                              Medjutim, nikada nisam smatrala da bilo koje glasilo, ako se neko vec odluci da ga pravi
                        za one koji hoce da ga citaju, treba spreciti da izlazi. Radoznalosti su razlicite, ljudi takodje, a
                        dali ce neko kupovati „Vreme" ili „Bazar" stvar je licnog izbora, ukusa, pameti kao i opste
                        klime, nivoa svesti, obrazovanja, kulture. Drugo je pitanje kako smo i zasto dosli ili pali na
                        niske grane u tolikoj meri da nam se i „Zemunske novine" cine normalnim listom i plodom
                        profesionalnog novinarstva.

                              Odnedavno je prica o toleranciji prema glasilima svih vrsta i profila postala sasvim
                        bespredmetna. Jer tolerancija prema trecerazrednim, kiceroznim, primitivnim stivima i tzv.
                        zutoj stampi i dalje postoji, a ukinuta je sloboda pameti, drugacijeg misljenja, kritike, otpora
                        vladajucoj kliki.

                              Doskorasnja hrpa novina na mom radnom stolu svela se na bezbojnu, uniformisanu, tuznu
                        gomilicu. Drakonskom zakonu bilo je dovoljno da sprovede jednu nezakonitu plenidbu a
                        vlasti da izrekne nekoliko pretnji, i saroliko mnogoglasje dnevne stampe je vrlo brzo
                        utihnulo.

                              Vec povrsan pogled na ustrojene dnevne novine pokazuje da su namere Zakona o
                        informisanju odlicno shvacene a ciljevi lako postignuti. Sa Kosmeta stizu samo zvanicne,
                        filtrirane, unisone vesti, a o ukupnom stanju u zemlji horski se prepisuju agencijske vesti,
                        umivene i pocesljane. Teme se pazljivo biraju ili grcevito traze, i dok nam stvarnost nudi
                        zastrasujuce obilje, novine tragikomicno izmisljaju vesti.

                              Evo kako to izgleda u jednom danu:

                              Kod nas problema nema. Vojska Jugoslavije garantuje ispunjenje ustavnih obaveza, na
                        Kosovu je humanitarna situacija stabilna, vojnici prve armije vikendom nesebicno pomazu
                        postradalima u zemljotresu, uslovi za rad privrede u narednoj godini bice jos bolji od
                        dosadasnjih, nestasice secera nece biti, pocela postena privatizacija putem besplatnih akcija
                        radnicima, u Beogradu brani doktorsku tezu izvesni Art Sarlof, koji je izracunao u
                        milijardama dolara koliki je doprinos Jugoslovena usponu Amerike, ulepsani su Banja
                        Koviljaca i Vlasinsko jezero, MUP Srbije posebno brine o bezbednosti dece u saobracaju,
                        posle pojeftinjenja mesa povecana je traznja svinjskih snicli, poduhvati speleologa u
                        Timockoj krajini zavrseni su trijumfom, blizi se kraj javasluku u omladinskom zadrugarstvu,
                        kratki igrani film Milosa Radovica „Moja domovina" osvojio trideset jednu nagradu u svetu.

                              U svetu katastrofa: ciklon „Mic" rastura centralnu Ameriku, u zapadnoj Evropi haraju
                        poplave; u Svedskoj izgorelo 60 mladih u diskoteci; embargo na portugalsku govedinu, u
                        Ugandi ribolovci svercuju benzin; na Kubi skrnave grobove iz misticnih pobuda; italijanska
                        nacija statisticki stari; ruski postari kradu penzije; u Kini otrovane kobasice; Tomas
                        Dzeferson svojevremeno napravio dete robinji; a o Klintonovim vragolijama da i ne
                        govorimo, znane su nam bolje od nasih.

                              Cemu vodi ovakvo, selektivno i paralelno „informisanje" prepuno tendencioznih naslova
                        i zakljucaka? Kakve koristi od kritizerstva i prividne ili stvarne objektivnosti u slikanju
                        svetskih prilika ako sebe ne vidimo drugacije nego kao ispravne i bezgresne a nepravedno
                        ugrozene mucenike koji bi ziveli srecno i bericetno da nije spoljnih i unutrasnjih
                        neprijatelja? Ionako skloni ksenofobiji a samozadovoljstvu do samozaborava i bolesnih ideja
                        o samodovoljnosti, sadasnjim stanjem informisanja dobijamo svakodnevne obroke lazne i
                        bljutave hrane za koju cemo uskoro poverovati da je idealan domaci specijalitet. Ko ne
                        poveruje, domaci je izdajnik, grme donosioci pogubnog zakona kojima zakon lezi u topuzu i
                        pendreku, ocigledno pripravnim na akciju ako se nevernici ne urazume plenidbama imovine
                        i za nase prilike astronomskim materijalnim kaznama.

                              Izlazece novine ne vredi citati, a za neizlazecim ne vredi kukati na profesionalnim
                        tribinama i u jalovim peticijama i pismima gluvom predsedniku drzave. Valjda je jasno da
                        zakona o patriotskom optimizmu ne bi ni bilo da on upravo gluvom, cutljivom i retko
                        vidljivom predsedniku savrseno ne odgovara. Sta nam je onda ciniti, pitaju se umorni,
                        rastrkani, nejedinstveni, proredjeni borci za slobodu reci i misli, pritisnuti saznanjem da
                        narod ionako ne cita, a kada nesto i misli, svodi misao na cuvenu trijadu: u se, na se i poda se.

                              Stara je istina: kada ne bude u se i na se (ono trece uglavnom ne zavisi od ekonomije),
                        narod ce vec nesto preduzeti bez obzira na ruzicaste novinske vidike. Mada ovo pravilo za
                        nas ne vazi u svojim razumnim granicama, vec u nekom iracionalnom i nepredvidljivom
                        obliku.

                        Piše : LJILJANA ŠOP


                                                                                                              November 6, 1998.

                             broj 64 6.11.1998.
                                                                                                                                                                                     
                            BEOGRADSKE NOVINE

                              OSNIVAC
                              grad Beograd

                              IZDAJE
                              Sekretarijat za informisanje

                              GLAVNI I ODGOVORNI
                              UREDNIK
                              mr Radovan Kalabic

                              REDAKCIJA
                              Esad Bilalevic
                              (pomocnik gl. i odgovornog
                              urednika i marketing)
                              Sava Starcevic (zamenik gl. i odgovornog urednika)
                              Nada Mackic (drustvo)
                              Zrinka Banjeglav
                              (komunalna oblast)
                              Branislava Tijanic (ekonomija)
                              Sasa Tomasevic (kultura)
                              Slobodan Tibl (akcije)
                              Aleksandar Baljak (satira)
                              Radovan Vukasovic
                              Sladjana Petrovic
                              Petar Andric
                              Vesna Komar (redaktor),
                              Drasko Vuksanovic (lektor)

                              TEHNICKI UREDNIK
                              Zoran I. Boros

                              SEKRETARI REDAKCIJE
                              Mira Lovre
                              Magdalena Djosevic

                              FOTOREPORTERI
                              Branislav Matijas
                              Slobodan Teofilovic

                              PRIPREMA
                              D-design

                              STAMPA
                              NIGR "ABC Grafika" dd
                              Vlajkoviceva 8
                              11000 BEOGRAD

                              DISTRIBUCIJA
                              "Data press"


                              ADRESA REDAKCIJE:
                              Trg Nikole Pasica 6/II
                              TELEFONI:
                              Glavni i odgovorni urednik:
                              32 29 738
                              Redakcija: 32 33 124, 32 29 762
                              Faks: 32 29 738

                              Internet: www.beograd.org.yu

                              City Assembly of Belgrade
                              no.2 Dragoslava Jovanovica St.
                              mail: city@beograd.org.yu
                              phone: (381 11) 3229-678
                              fax: (381 11) 3233-271






                                          Takmièenje je poèelo.
                                       Uèestvujte i osvojite nagrade.



                                                 BESPLATNE
                                                 bioskopske
                                                 karte
                                                 Mozete dobiti vec od sledece srede !!
                                              
                                                 BESPLATNE
                                                 pozorišne
                                                 karte!
                                                 Bitef teatar poklanja.
                                                 Obaveštenje



                                               Konkurs za kratku
                                               prièu je završen
                                               Pogledajte
                                               nagradjene





                                                                            KULTURA


                                       PREDSTAVLjENA KNjIZEVNOST SLOVAKA U JUGOSLAVIJI

                                                                    Susret dve kulture


                              Potreba za duhovnom samosvojnoscu, za autenticnoscu sopstvene kulture i njenih
                        tvorevina najsnaznije je izrazena kod stvaralaca korenima vezanim za jedno, a zivotom za
                        neko drugo podneblje. Mogucnost da se ta i takva razlicitost odrzi, neguje i razvija
                        dragocen je dar za obe strane.

                              Da je tako pokazao je i susret sa stvaraocima slovacke nacionalne zajednice, koji zive i
                        rade na tlu nase zemlje, odrzan u Udruzenju knjizevnika Srbije.

                              Knjizevnost Slovaka u Jugoslaviji i Srbiji ima izuzetne korene, dugu tradiciju i ostvaruje
                        veoma znacajan deo jugoslovenske knjizevnosti naglasio je Predrag Bogdanovic Ci,
                        generalni sekretar udruzenja.

                              Adam Puslojic, knjizevnik i predsednik Odbora za medjunarodnu saradnju, rekao je:

                              Danas su ovi susreti jos dragoceniji jer snaze duh pobratimstva, i posebno nas raduje da
                        pozdravimo predstavnike onih knjizevnih zajednica koje cine cast i Srbiji i Jugoslaviji. Imali
                        smo i brojne antologije jugoslovenske poezije, a opet su ostale male i velike nepoznanice
                        upravo na ovom najznacajnijem, na stvaralackom, kreativnom planu, gde i mi, kao
                        Udruzenje knjizevnika pokusavamo da ovim malim ljudskim naporom, neophodnim u ovom
                        casu, nesto promenimo. Treba reci da mi posebnom ljubavlju volimo one narode cije
                        sunarodnike imamo na tlu nase zemlje i ne samo da smo u odnosu pobratimstva nego smo
                        pomalo i ukucani.

                              Ni cetvrt veka zivljenja Slovaka na tlu nase zemlje ne bi bilo, bez ovakvih susretanja,
                        dovoljno da se spozna sva kompleksnost, sve bogatstvo i znacaj njihovog stvaralastva.

                              Umetnost, a posebno knjizevnost na jezicima pripadnika nacionalnih manjina u nasoj
                        republici ima svoju tradiciju, visoke stvaralacke domete i sjajne predstavnike. Poslednjih
                        godina angazmanom izdavackih kuca koje deluju na jezicima manjina, uz podrsku drugih
                        izdavackih kuca i uz pomoc drzave, dosta je ucinjeno i cini se na daljoj afirmaciji literature i
                        knjizevnog stvaralastva pripadnika brojnih naroda i etnickih grupa u nasoj zemlji.
                        Realizacija inicijative Udruzenja knjizevnika Srbije doprinece da knjizevno stvaralastvo
                        Slovaka izadje iz lokalnih okvira i da se na najlepsi nacin predstavi u Beogradu, sredistu
                        svih nasih kulturnih zbivanja. Slovaci iz Jugoslavije jesu manja, ali vitalna grupa
                        srednjoevropskog naroda koja je uspela da ocuva svoje ime i originalnost, poseban jezik,
                        da neguje kulturu, tradiciju i da ima svoje institucije za prosvetu i informisanje. Razgranat
                        kulturni zivot medju jugoslovenskim Slovacima odvija se zahvaljujuci delovanju brojnih
                        institucija u razlicitim oblicima rekao je gospodin Ivan Sedlak, ministar u republickoj vladi.

                              Ma koliko vredna, nijedna knjizevnost ne moze ostvariti svoje maksimalne domete
                        zatvaranjem u okvire maticnog jezika. Komunikacija sa drugim knjizevnostima i uklapanje u
                        svetske kulturne tokove preduslov su njenog punog zivota.

                              Vazan deo knjizevnog rada koji omogucava direktnu komunikaciju razlicitih kultura i
                        saradnju medju njihovim poslenicima jeste prevodjenje.

                              A Pavel Domonji, pokrajinski sekretar za ostvarivanje prava nacionalnih manjina,
                        naglasio je:

                              Mnogo cemo uciniti ako i sa ovog susreta porucimo: treba vise prevoditi. I ovu
                        promociju slovacke knjizevnosti, kao i svaku u Jugoslaviji treba posmatrati u kontekstu
                        uzajamnih korelantnih veza izmedju slovacke i srpske kulture. Ako o tome zelimo da
                        govorimo, moramo se osloniti na tradiciju prevodjenja koja je, mozda, danas u zastoju, ali bi
                        je trebalo podstaci jednom osmisljenom kulturnom politikom. Bez prevodjenja danasnja
                        civilizacija ne bi bila sveobuhvatna i integralna, a Slovaci u Jugoslaviji prevodjenjem i na
                        srpski i sa srpskog, ali i na jezike drugih manjina, uspostavljaju konkretan oblik
                        interkulturalnog povezivanja. To, osim za kulturu i duhovnost, mnogo znaci i na planu
                        medjunacionalnih odnosa, a samim tim i politicke stabilnosti. Mogucnost napajanja sa vise
                        kulturnih izvora osnova je za duhovno jedinstvo u razlicitosti.

                              Slovacku knjizevnost predstavili su svojim pesnickim i proznim stvaralastvom: Vjera
                        Benkova Popitova, Vicazoslav Hronjec, Mihal Djuga i Mihal Harpanj.

                              Poruka „trazenja prava" na osnovu vrednosti ostvarenog, a ne puke pripadnosti nekom
                        entitetu, mogla bi posluziti kao obrazac sveukupnog ponasanja i delanja.

                        MARINA SINKO




                                                                                  SADRZAJ
                                                                                                                                      mail: city@beograd.org.yu




 City Assembly of Belgrade
                                                                             

                                                                                                      Poklonu se gleda u zube

                                                                                                      PRIPREMA BEOGRADSKE KANALIZACIJE ZA
                                                                                                      ZIMU
                                                                                                      KONTROLA KVALITETA VAZDUHA
                                                                                                      POCELA SEZONA GREJANjA
                                                                                                      OBELEZEN DAN OSLOBODjENjA BEOGRADA U
                                                                                                      PRVOM SVETSKOM RATU
                                                                                                      U slavu starih srpskih ratnika
                                                                                                      U zizi:
                                                                                                      KUCA VOJVODE STEPE STEPANOVICA BUDUCI
                                                                                                      MUZEJ
                                                                                                      Vojskovodja za uzor Srbiji
                                                                                                      U POSETI: Dogovor Pozegu gradi
                                                                                                      NEZAOBILAZNO Kucni prag

                                                                                                      BEO BLOW UP : Ustrojene novine
                                                                                                      Boemsko vece Urednik
                                                                                                      Arhive sa juga Evropa (prvi deo)
                                                                                                      SAVREMENICI: OMAR ABU EL RUB
                                                                                                      nove knjige Prigodna gorcina domisljaja
                                                                                                      BIJENALE SCENSKOG DIZAJNA
                                                                                                      PREDSTAVLjENA KNjIZEVNOST SLOVAKA U
                                                                                                      JUGOSLAVIJI

                                                                                                      Emerik Lindenmajer

                                                                                                      Neumoljiva ruka pravde (3)

                                                                                                      BESPRAVNA GRADNjA NA GROBLjIMA I OKO NjIH

                                                                                                      VELIKA ALI NEKVALITETNA PONUDA
                                                                                                      NEKRETNINA
                                                                                                      OTVOREN SEDMI MEKDONALDS U BEOGRADU
                                                                                                      Znanjem protiv opake bolesti
                                                                                                      Potrebe daleko ispred mogucnosti
                                                                                                      STANjE U ZDRAVSTVU Na rubu katastrofe
                                                                                                      Ubijena sloboda stampe
                                                                                                      CRTICA Daleko od istine

                                                                                                      OPSTINE
                                                                                                      PRVI EKOLOSKI VRTIC NA VRACARU
                                                                                                      INICIJATIVA RAKOVCANA
                                                                                                      BESPRAVNI LOKALI NA VOZDOVCU
                                                                                                      BRIGA O SKOLARCIMA NA PALILULI

                                                                                                      Prognoze bez optimizma
                                                                                                                                                           
                                                                                                      Srce u rodnoj grudi
                                                                                                                                                            

                                                                                                      RELIGIJA: SMISAO POSTA
                                                                                                      CESI SLAVE STARI PRAZNIK
                                                                                                      ODRZAN PRVI SKUP POSVECEN
                                                                                                      SUNARODNICIMA VAN MATICE
                                                                                                                                                           
                                                                                                      POLITICKI ZIVOT U SRBIJI POSLE MAJSKOG
                                                                                                      PREVRATA
                                                                                                      NAJSTARIJA PROSTORNA CELINA

                                                                                                      Ronilac
                                                                                                      Bice bolje
                                                                                                                                                           
                                                                                                      Na konkursu za kratku pricu:
                                                                                                      Nokaut na Tasmajdanu
                                                                                                      Reci, reci, reci...
                                                                                                                                                           

                                                                                                      PREPUCAVANjE UZ PLANDOVANjE Macak u odzaku

                                                                                                                                                           
                                                                                                      Repertoar

                                                                                                      SELEKTOR MILAN ZIVADINOVIC UBEDjEN DA CE
                                                                                                      SE „PLAVI" KVALIFIKOVATI ZA SAMPIONAT
                                                                                                      EVROPE U BELGIJI I HOLANDIJI








                                                                                PRICA



                                                         NA KONKURSU ZA KRATKU PRICU

                                                                Nokaut na Tasmajdanu


                              Bokijeve pesnice lezale su polozene na belom ustirkanom stolnjaku. Pepeljara od
                        masivnog stakla, dve casice ispijenog vinjaka, dve case dopola ispijene kisele vode, kutije
                        „marlboroa" i dobre stare „hercegovine", dva jeftina upaljaca na gas (jedan prazan,
                        neupotrebljiv) i kutija sibica. Sta jos? Zglob srednjeg prsta na levoj ruci istaknut kao kod
                        svih boksera.

                              Secam se kad si nokautirao Rumuna na Tasmajdanu kazem. Bio sam u to vreme mlad
                        novinar. Pustio me Hladni. Pisao je lepo o tebi.

                              Tada sam uocio da ne podnosi udarce. Desnom pesnicom blokirao je bradu, laktom
                        jetru.

                              Mehurici vazduha, kao u kiseloj vodi ili spriceru, lepili su se za njegove poluotkrivene
                        cvrste zube u gornjoj vilici.

                              Podigao je ruku i konobar je doneo dva vinjaka.

                              Gledao sam mu u noge pricao je. U trecoj rundi prestao je da igra Zikino kolo. Spustio
                        sam mu levicu u jetru. Ej, presamitio se, ej, cuo si kako je na rumunskom saputao da je
                        kvadrat nad hipotenuzom ravan zbiru kvadrata... Cista matematika, slazes se?

                              Govorio je glasno zeleci da ga svi cuju. Niko ga nije slusao. Platio je pice i uhvatio me
                        pod ruku. Pozdravio je taksiste ispred Grmeca, Radojevic poluteskas sedeo je na haubi
                        svog „mercedesa" i odmahivao rukom, presli smo Makedonsku i uputili se prema Presu.
                        Tamo imaju dobar nuznik u kojem covek moze da se pristojno ispovraca. Pod uslovom da
                        ne jauce.

                              Gledao sam mu u noge govorio je Boki.

                              I kuda sad, opet u Nemacku?

                              Mrrrrrzim ove drogirane... Pogledaj ovoga balavog nesrecnika. Mrtav je, a ne bazdi na
                        vinjak, nesrecnik, bespomocan, kako da ga bijes?... Pitao si za Nemacku?

                              Da, nema vise leba za vas?

                              Jebi se, davno tamo nema leba za nas. Ima za Siptare... Idem na Kosovo.

                              U Presu kriticar Pekovic pije pivo i prica o ratu realista i modernista. Kaze: u pravu si,
                        prijatelju, bavis se lesevima sportista kao i ja lesevima knjizevnika. Narucuje dva vinjaka.

                              Nema Koprivice?

                              Koprivica voli fudbal i kosarku. Nepodmitljiv, podseca na Robespjera.

                              Boki odlazi u nuznik. Cuje se kako peva: srce je moje kao violina, sto se mucis kad ne
                        znas da sviras... Cuces jauke, jauke, cuces jauke.

                              Boki izlazi brisuci se maramicom po celu i licu.

                              Jedno povracanje izmori coveka kao dve pune runde udaranja kaze i sipa vinjak u
                        zdrelo. U Nemackoj cevapcice nabijaju u kurton i prodaju kao virsle, higijenski. Oni ne
                        znaju nista, nista.

                              U Presu pijanci lepo cute.

                              Dobro je kaze Boki. Dobro je, ovde nema drogiranih.

                              Udara me suvim dlanovima po obrazu.

                              menjamo kafanu.

                              Koracamo pravo, pa nizbrdo, desno, i jos jednom desno, do Herceg-Novog.

                              Napisao sam dobar izvestaj, slazes se kazem.

                              U Domu vojske vezbaju muzicari. Ton klarinetu pun ledenog piva.

                              Udarao sam kao po banderi. Zabolela me levica, ali nije hteo da padne. Udaras, udaras i
                        samo gubis snagu. Usrao sam se u trecoj... Onda je njihov trener bacio peskir.

                              Jedva sam ga smestio ispod suncobrana u bastensku fotelju od najlonskog konca. Spustio
                        je celo na lim stola. Narucio sam dva hladna piva pre nego sto se spustio pljusak. Prislonio
                        sam mu ledeno staklo boce na celo i vratne zile.

                              Celog veka se muvas oko ringa i pises kojestarije. A pojma nemas o onom nokautu na
                        Tasmajdanu.

                              Govoris o peskiru a ja sam video nokaut. Rumun pao a ti karijeru nastavio u Nemackoj.

                              Rumun pao, Rumun pao... Za novi falsifikovani pasos. Mene poslali u Nemacku da
                        cinkarim i radim jos kojesta.

                              Podigao je glavu i nabio vrsak pivske boce sebi u usta.

                              Bio je sav mokar.

                              Nisi postao novinar kao sto ni ja nisam postao sampion.

                              Izisao je ispod suncobrana na pljusak i umivao se po licu, grlu i grudima.

                             




                                                                                  SADRZAJ
                                                                                                                                      mail: city@beograd.org.yu




                                                                                PRICA





                                                                      Reci, reci, reci...


                              Kako sam uspeo da se obogatim na brzinu: mimo zakona, izvan moralnih skrupula i
                        protivno njihovoj sirotinjskoj volji? pitaju se oni tamo... I spremno odgovaraju: „Nelojalnom
                        konkurencijom, utajom, kradjom, ucenom, prevarom, pljackom! U dosluhu s vlascu,
                        dakako..." Reci, reci, reci...

                              Dakle, ne samo na mene no su se i na vlast okomili: sto me nije blagovremeno sprecila, ili
                        mi steceno naknadno uzela i smestila me iza brave. I tako zastitila zakon koji je sama donela.
                        Umesto da ocekivano postupi, ona je cak blagonaklono gledala na moj „besprizorni"
                        grabez! Jer vlast je, po njima, duzna da se brine o dobru svih, osim o svom sopstvenom. U
                        tom pogledu su solidarni, mada se u mnogo cemu razlikuju medju sobom do te mere da jedni
                        drugima obiskaju za oci. Naravno da imaju pravo na solidarnost, ali u ovom slucaju grese,
                        slepacki grese. Vlast to su ljudi na vlasti! A ljudi srecom nastoje da shodno datim okolnostima
                        izvuku korist iz onog sto cine, to je njihovo prirodno pravo. A kakvu to korist vlast moze
                        imati od necije golotinje! Ali i oni tamo hoce da imaju koristi od svoga rada, kazu. Lece
                        bolesne, predaju deci, tumace zakone, podizu kuce, obdrzavaju razne institucije,
                        proizvode sve i svesta; i od toga ne mogu da prezive, a kako ce tek decu da podignu i
                        odskoluju! Ne razumem zasto rade ono od cega ne mogu da zive. Ali taj rad je, kazu dalje
                        oni, realno nagradjen u civilizovanim zemljama. Zasto onda ne idu u civilizovane zemlje?
                        Ne mogu da prezive, a hoce i decu da skoluju! A ako ih i odskoluju sa sto muka, traze da
                        ova odmah dodju do posla. I sve to da budu po zakonu!?

                              Nema lekova, niti mesta u bolnicama, gde i kako da se lece? pitaju se bolesni. Ko ih je
                        terao da se razbole? Vlasti to ni slucajno nije u interesu. A kad im ponudim lekove, za njih je
                        to skupo. I jos psuju. Ne mogu da disu, ali mogu da mi podvuku da sam hulja i
                        crnoberzijanac. Kivni su na mene zato sto sam zakucio, kao da sam im kriv sto i oni nisu
                        zakucili. Ne valjaju im ljudi na vlasti! Sami su ih isturili, a sad hoce da im zapovedaju kako da
                        stite njihove interese! Toga vise nema ni u civilizovanim zemljama. Dazbine ih udavise. Ne
                        mogu da shvate tolike namete! Da su ista mogli da shvate, ne bi bili tamo gde su.

                              Ja ovako stvar razumem: Pravo je da se svako obogati, ali ne mozemo svi odjednom.
                        Stoga sam i pozurio da drugima otvorim prolaz. I umesto da mi zahvale, a i Bogu sto nam je
                        najzad krenulo, oni sikcu i pljuckaju... Osecam da ih manje pogadja cinjenica da sam se
                        obogatio no sto sam to ucinio preko noci, na brzinu. Po meni, to je pitanje izbora. Ako im
                        vise odgovara, neka se bogate preko dana, sporo i zakonito. Zalim ih u jednu ruku, jer ih
                        ne podnose ni rodjena deca! A i kako bi, kad nisu u stanju da im priuste nista bolje od price
                        o tome kako su ziveli njihovi preci, koliko su se medjusobno postovali i ispomagali, sta pise
                        u Novom zavetu i zitijima svetih... Ne dopustaju im ni televiziju da gledaju po svojoj volji,
                        bojeci se duhovne amerikanizacije! A kad neko od tih slepaca otegne papke, u novinama
                        tek bedna cituljica bez slike, ili sa slicicom od pre dve decenije, kad je bilo para. Ako ja
                        odem, a otici cu, novine ce na meni vise zaraditi no na stotini takvih! Isti je odnos izmedju
                        njih i mene i sad, samo se oni ne mire s tim. Da nije mene i moje sabrace, uzalud bi najbedniji
                        medju njima obilazili i prekopavali kontejnere, osim ako to ne cine iz perverzije... I jos
                        nesto: Da nije nas koji smo zakucili, i danj-danj bi razne pevaljke, glumaljke i ko zna kakve
                        belosvetske drkadzije vrsljale po Svetom Stefanu u julu i avgustu! Zato bi bilo pametnije za
                        njih tamo da metnu prst na celo no sto mene prozivaju.

                              Tako mi rece On, moj amigo, i plati pice za obojicu.

                        DRAGISA KALEZIC

                                                                         Konkurs za kratku pricu


                                    SPECIJALNI OTKUP: Radoje Milojkovic, prica Lavez (sifra „Vitance"), Svetlana
                                 Velimirovic, Grejanje („Katarina").

                                     ODABRANE PRICE ZA OBJAVLJIVANJE: Dobrica Manojlovic, Lavirint („Hod u
                                 prazno"), LJubica Stevanovic, Kosava („DJurdjevak"), LJubica Stevanovic, Poznati inicijali
                                 („Razlicak"), Bogislav Hercfeld, Krik („David"), Zorica Bajin-DJukanovic, Portret sa bordo
                                 kravatom („Muni"), Milutin Z. Pavlov, Pusti me, mila moja, da setam mobilni 063 („MOB 063"),
                                 LJubica Zelenovic, Sreca („Pas"), Biljana T. Petrovic, Gradacija („Alter ego"), Radoje
                                 Milojkovic, Lice sa fotografije („Vitance").

                                     Molimo autore prica Istocnik u Beogradu („Suncani sat"), LJubav za jednu noc („Laza") i
                                 Nevidljivi covek („Hipnosov san") da se jave redakciji Beogradskih novina radi
                                 potvrdjivanja autorstva.

                                 ZIRI




                                                                                           SADRZAJ
                                                                                                                                               mail: city@beograd.org.yu




                                                                                     KULTURA


                                 Pise: Ljiljana SOP


                                                                                   BEO BLOW UP

                                                                                 Paljenje mraka


                                  
                                      Razni toboznji palitelji svetla ovih su dana mislim preterali i u zemlju Srbiju uvode
                                      mrkli mrak. Prednjace ministri za dezinformisanje, Matic i Vucic, mracnom Uredbom
                                      u ime toboznjeg patriotizma

                                     Kazu da je godinama u Novom Sadu (grad nije bitan, moglo je biti u bilo kom) na jednoj
                                 zgradi pisalo: „Pedeset godina smo ziveli u mraku". A onda se nasao neki sjajan dijalogicar
                                 koji je ispod ovog grafita dodao: „Mamicu mu..., ko upali svetlo" i time briljantno,
                                 crnohumorno definisao situaciju u kojoj zivimo ove decenije.

                                     Razni toboznji palitelji svetla ovih su dana uistinu preterali i u zemlju Srbiju uvode mrkli
                                 mrak. Prvo je vlada iskoristila pretnje vojnom intervencijom i ekonomski ionako iznurenom
                                 narodu uvela namet na vilajet od 4 odsto, koji ce naravno ostati na snazi i kada frtutma prodje,
                                 a obezglavljeni narod ce, srecan sto je ziv, davati i sto nema. Vladi iznad svega treba novac a
                                 najlakse ga je oteti u patriotskom zanosu koji je za Srbe neprikosnoven i kada im patria ne
                                 vredi pisljivog boba.

                                     Onda su ministri za dezinformisanje, savezni gospodin Aleksandar Matic i republicki
                                 gospodicic Aleksandar Vucic uveli najmracniju uredbu koja je mogla zadesiti ovaj i inace
                                 stapom i kanapom informisani narod. Dva Aleksandra su se tako proslavila patriotizmom koji
                                 podrazumeva da svet saopstava svoje namere samom sebi ali ne i nama kojih se te namere
                                 zivotno ticu.

                                     Po klasicnom principu zamene teza, ubedjuju nas da je patriotska duznost gradjana da ne
                                 slusaju strane medije vec samo namontirane, besmislene, izaprane i procedjene domace
                                 vesti, to da zive poput nojeva sa glavom u pesku i nogama spremnim da trce do prvog
                                 neupotrebljivog sklonista. Tako ce nas „patriotska" vlada zastititi od „nepatriotske, izdajnicke
                                 i nehumane" delatnosti medija u zemlji, onih zlocestih koji prenose realne poruke iz sveta.

                                     Zahvaljujuci vladi i efikasnosti dvojice Aleksandara, dezinformisanost u Srbiji danas je ista
                                 ili gora nego za vreme okupacije 1941. godine, kada su se u zamracenim stanovima gradjani
                                 odlucivali da tiho i krisom ipak cuju Radio London i Glas Amerike. Vucic nam je, istina,
                                 saopstio jos jednu vrlo bitnu i nazalost tacnu vest o cijim dalekoseznim mracnim posledicama
                                 malo ko razmislja pritisnut trenutnim mukama: „Uredba ce biti ukinuta onog trenutka kada
                                 zauvek prestane pretnja vojnom intervencijom". A posto nista pod kapom nebeskom ne biva
                                 zauvek, valja znati i ocekivati da Uredba nece biti ukinuta, barem sve dok ne bude ukinuta
                                 ova i ovakva vlada, ovo i ovakvo republicko i savezno ministarstvo za dezinformisanje.

                                     I dok Milosevic, uokviren svezim ikebanama na stilskim stolovima, zavaljen u stilske
                                 fotelje, ispunjava jedan po jedan Holbrukov zahtev, kao sto je ispunjavao sve ranije i kao sto
                                 ce ispunjavati sve buduce, jadnu sliku pokriva zvanicni ton tekstova koji lazno hrane nase
                                 odavno izgubljeno nacionalno dostojanstvo i milimetar po milimetar (da nas manje boli) guraju
                                 nas u novi nepriznati poraz. Istovremeno, nezavisne medije u zemlji ometaju i ukidaju im
                                 frekvencije, salju astronomske racune za jos nedodeljene megaherce, oduzimaju tesko
                                 stecenu opremu, i tako se pod plastom opasnosti spolja radikalno, fasistoidno i slavodobitno
                                 obracunavaju sa „unutrasnjim neprijateljima", sto je od 1945. godine na ovamo nas cuveni
                                 specijalitet, vestina koju su nam komunisti ostavili u amanet kao svoju najuspesniju tekovinu.

                                     Svet nas ovih dana jos jednom, ni prvi ni poslednji put, baca u narucje najgoroj mogucoj
                                 varijanti domacih vladalaca koji se hrane narodnim strahom i koriste ga za ucvrscenje
                                 sopstvene tiranije. Svet nas jos jednom, ni prvi ni poslednji put, baca u toboze bratski i
                                 toboze prirodan i toboze koristan savez sa onemocalim Rusima, koji smo iskijali
                                 pedesetogodisnjim mrakom. Zaista, mamicu mu, ko upali ovakvo svetlo, ne svanulo mu
                                 dabogda!

                                     Ako ne znate sta je ispravno, onda procitajte saopstenje Gradskog odbora Jugoslovenske
                                 levice Pristine i sve ce vam biti kristalno jasno. Po levicarima koji su se pola veka isticali u
                                 srpskom patriotizmu na poznat nacin, bombardovanje planiraju nasi nezavisni mediji, crnji i
                                 ruzniji od svakog Severnoatlantskog pakta. „Ti i takvi mediji su fabrike straha i panike, jer
                                 izdajnicki rade za svoje zapadne gazde, odnosno sluze tudjinu protiv svoga naroda...", vezu
                                 pristinski levicari. Svojim cuvenim poluvekovnim recnikom „brinu" ovi nasi patriotski levicari
                                 za gradjane, a pre svega za decu, sto je vrhunac cinizma koji nam se ovih dana dogadja kao
                                 ponovljena mora, kao replika iz dalekih pedesetih.

                                     Kosovski levicari (a drugih tamo gotovo da nije ni bilo), oni koji su godinama prodavali
                                 kuce i zemlju bezeci sa Kosova glavom bez obzira, sada optuzuju novinare nezavisnih
                                 medija, koji godinama za bedne plate dospevaju na crne liste i eskiviraju policijske
                                 pendreke, da „za saku dolara planiraju bombardovanje Srbije i Savezne Republike
                                 Jugoslavije"..

                                     Zaista, ovih dana zgusnuo se tako neproziran mrak nad Srbijom, tako prepoznatljiv iz
                                 srpske i jugoslovenske komunisticke „proslosti", da se covek sa rezignacijom mora upitati
                                 zarad cega su i kome citave decenije neki misleci ljudi pokusavali da upale svetlo. Vecina je
                                 bila slepa, a kako slepcima objasniti ko pali a ko gasi svetla u Srbiji? Sto se mene tice, vec
                                 jasno vidim onu pravu opasnost koja ce zemlju zahvatiti ako bombardovanja ne bude. Slepci
                                 ce naslepo zakljuciti da se to Amerika uplasila Seselja i njegovih nebuloznih izjava, pretnji,
                                 neodgovornih tirada, „diplomatskih" gafova. Tek tada cemo bez obzira na ishod svetskih
                                 zbivanja radikalno nadrljati unutar sopstvenog rezervata.

                                     (Napisano: 13. 10. 1998)




                                                                                           SADRZAJ
                                                                                                                                               mail: city@beograd.org.yu





                                                                            KULTURA



                                                                          BEO BLOW UP

                                                                              BK prica


                          
                             Sta se moze uopstiti i zakljuciti nakon citanja nekoliko stotina prica prispelih na
                             konkurs „Beogradskih novina" i Studija B za najbolju kratku urbanu pricu?

                                                                                                                                                   


                              Varate se ako mislite da se iza naslova ove kolumne krije nekakva prica o Braci Karic.
                        Naslov je naprosto jedna proizvoljna skracenica za beogradsku kratku pricu, a takvu smo,
                        poput nekog specijalnog zanra, zeleli da razvijamo i podrzavamo raspisujuci konkurs
                        „Beogradskih novina" i Studija B za najbolju kratku urbanu pricu.

                              Vise od pet stotina prica prispelih na konkurs solidan je uzorak za raznovrsna
                        uopstavanja i mogucnost za donosenje razlicitih zakljucaka. Valjalo je samo strpljivo citati, pa
                        da se pred vama pocne odmotavati zanimljiv film. O tome kako zivimo, sta nas tisti i zaokuplja,
                        kako vidimo sebe i druge, pa sve do toga kako shvatamo pisanje, knjizevnost, instituciju
                        nagrade i slicno.

                              Ispostavilo se da spisateljska elita ne reaguje na konkurse pod sifrom. Da li je rec o
                        generalnom nepoverenju u konkurse, zirije, sebe, ili je izgubljeno interesovanje za
                        novinsku pricu u kojoj su se svojevremeno rado ogledali nasi vodeci knjizevnici? Ili je pak
                        stvar u tome sto danas, uprkos povici na izdavastvo i izdavacko siromastvo, ipak nije tesko
                        objaviti knjigu iole pristojnih prica, a knjiga ostaje konacan cilj svakog ko sebe smatra
                        piscem?

                              Ispostavilo se, takodje, da ne oskudevamo u onima koji pisu, ali da oni zive u oskudici, te
                        da je motiv za konkurisanje neretko novcani iznos nagrade. Nekolike se price cak ozbiljno
                        ili ironicno i samoironicno ispredaju na tome sta bi se sve moglo pociniti sa novcem dobijenim
                        za nagradjenu pricu. Poznato je da je i Dostojevski hitao sa nastavcima svojih romana zbog
                        novca, ali jos je izvesnije da ovaj motiv ni od koga nije stvorio Dostojevskog!

                              Ispostavilo se, zatim, da vecina autora ne poseduje izrazitu urbanu svest i (ne)svesno
                        zanemaruje urbani karakter price, dajuci prednost drugom i drugacijem vidjenju stvari i
                        izboru tema. A teme su, veoma cesto, rat (ne samo najnoviji nego i svi prethodni), selo,
                        izbeglistvo kao novi oblik vecitih seoba, odlazak u inostranstvo i slicno.

                              Ispostavilo se (vecina je prica ispovednog tona) da u nama i oko nas sve vrvi od nesrece,
                        da smo umorni, izgubljeni, nezadovoljni i razocarani, da su nas napustile i ideje i ideali, da
                        nam je duh kriticnosti gorak i neposredan i usmeren uglavnom na banalne primere
                        svakodnevice, konkretne povode, najcesce na dnevnu politiku i njene trice i kucine. Vrlo je
                        malo humora u pricama, premda ga smatramo svojim nacionalnim odlicjem i vrlinom koju
                        uspevamo sacuvati i u najsmutnijim vremenima; i kada ga ima, jedak je, crn i obojen
                        beznadjem.

                              Stice se utisak da nam je pripovedanje danas mnogo vise terapija nego uzitak, pre
                        oslobadjanja nego kreacija, igra i potraga za spisateljskim stilom i umecem. Malo se ko u
                        pripovedanje upusta kao u neizvesnu avanturu, retko je kome stalo do finesa i jezicke
                        svetkovine, iskustvo citanja i asociranja na procitano prava je retkost. Kao da nam
                        pripovedanje opsesivno diktiraju zivot i prezivljavanje, svakodnevica i teret najblize istorije.

                              Tesko je reci da li uopste nesto ocekujete i sta kada se nadjete pred brdom anonimnih
                        prica. Recimo da je osecanje profesionalne radoznalosti najsnaznije i da je ono sredisnji
                        motiv za napredovanje kroz ovakav pripovedacki lavirint. Ali posto je pet stotina
                        pripovedaca ipak nekakva populisticka varijanta u koju knjizevni profesionalac stupa sa
                        rezervom i svescu da ne moze koristiti uobicajene kriterijume niti strogost sa kojom inace
                        obavlja knjizevnokriticki zanat, procenjivanje postaje neka vrsta novoustanovljenih pravila
                        zavisnih od ponudjenog proseka. Zapravo, tragate za necim sto taj prosek nadmasuje u bilo
                        kom pravcu, sto je iskorak ka knjizevnom profesionalizmu ali jos ne mora biti dobra, a kamoli
                        izuzetna kratka prica.

                              Premda velim da nista nisam ocekivala, zakljucujem da sam se pomalo razocarala opstim
                        nivoom knjizevne inventivnosti i pismenosti. Znam da ovo nije popularno reci, ali nikada i
                        nisam racunala sa popularnoscu ocena koje javno izricem, vec sa iskrenoscu i
                        dobronamernoscu njihovom.

                             

                        Piše : LJILJANA ŠOP



                                                                                 PRICA



                                           TRECA NAGRADA NA KONKURSU ZA KRATKU PRICU

                                                                    Bas lep muskarcic


                            Je li, a ciji si?

                            Jose. Brice. Kod pivare.

                            U, stvorca mu! Bas lep muskarcic! A imas jednu cigaru? Daj jednu i za posle.

                            Kesega juce bio ko majka.

                            Ja imam cagu. Mogu da gledam sve utakmice u drzavi. Za dzabe.

                            I, kazes, Josin?

                            Kesega bi pao u korito da ga nisam na vreme. Vrela voda.

                            Otkud je ostrac tako pijan?

                            Mrzi me da idem u onu guzvu. Mogu za dzabe. Svi koji su igrali za omladinsku
                        reprezentaciju, imaju cagu.

                            Otkud cika Kesega ko majka? Nikad ga nisam video da pije!

                            On sam. Kad zena nije kod kuce.

                            Ti su najgori. A ostrac nije dugo pio. Pasce sa stolice.

                            Necu da se kladim. „Partizan" je jaci. Ali necu. Ne nosim pare kad idem u kafanu.

                            Da ga nisam na vreme, moj bi se Kesega osurio. I na noz je mogao. Zamalo da se
                        proburazi.

                            A ti si Josin sin. Lep muskarcic.

                            „Zvezda" je bolja. Treba da se kladis. Ja dajem pedeset hiljada.

                            Mogu za dzabe, a mrzim da se guram, po vrucini.

                            Zena ceka. Neka ceka. Nabavio sam lepu dzigericu. Bice dobra. Sa salatom.

                            Nikad nisam video da cika Kesega pije.

                            Sto ostrac tako pije? Nije on vise. Treba ga odneti.

                            Sto da nemam cagu? Svi koji su bili u omladinskoj reprezentaciji, svi imaju, i ja imam.
                        Mogu za dzabe.

                            Zar cika Kesega? Nikad ga nisam.

                            Nikad ne nosim novac. Sta ce mi u kafani! Ko je lud nek se kladi.

                            Pao bi u korito. Kesega. Vrela voda. Spremili da surimo prase.

                            Zena ceka dzigericu. Dobra je i za veceru.

                            Imam cagu.

                            Sad, kad vise nisam drustveno-politicki, sad ja malo pratim fudbal. Razumem se, ali nisam
                        lud.

                            Ko sme za pedeset hiljada? Za „Zvezdu". Ne, za „Partizan".

                            Josa je dobar brica. Pricali su mi ljudi.

                            E, sto vreme leti.

                            Zamalo nije na noz. Hteo prase, a ono iskliznulo. On pijan, a noz ostar. Zamalo. Kesega.

                            Ja nista ne razumem sta ostrac prica. Covek lako izgubi jezik.

                            Ja volim dzigericu i za veceru. Nekad ostane za dorucak. Nije losa kad je hladna. Sa
                        malo bela luka, sitno sitno.

                            E, cika Kesega, cika Kesega!

                            Ostraca treba odneti. Ko je na redu da vozi?

                            A je lÄ ziv Josa?

                            Sve utakmice u drzavi mogu za dzabe. Ali sto da se guram. Dosta mi je bilo dvadeset
                        godina.

                            Dobro je sto su odneli ostraca. Brinuce zena.

                            Ne volim kad je dzigerica zilava i debelo secena.

                            Ala bi se osurio da sam ga pustio. Da bucne u korito. Znas kako je bila vrela voda.
                        Kljucala. Za suriti prase. Bio je ko majka. Kesega.

                            U, majku mu! Sto niko ne da pedeset hiljadarki! Mogli bismo lepo da se opkladimo!

                            Ja uopste nisam razumeo sta ostrac prica. Jezik mu se oduzeo Nisam valjda tako gluv.

                            Nisam ja nikad navijao za „Hajduk". Ja sam bio „zvezdas", a sad sa nekako za „Radnicki"
                        iz Nove Pazove.

                            Najgori su solisti.

                            Ja imam cagu, mogu da pokazem. Samo pokazem i gledam za dzabe.

                            Nije ostrac dugo pio.

                            Prase moras od sebe.

                            Nisam ni ja najludji. Necu da nosim novcanik u kafanu. Ima zena pravo.

                            DZigerica mora biti tanko secena, pa res.

                            Samo pedeset hiljadarki. Za „Radnicki". Moze i „Tekstilac". Bas me briga.

                            Coveku tako crkne jezik.

                            E, cika Kesega. Ne ide mi iz glave. Glavu bih dao za njega.

                            U, stvorca mu! Daj mi jednu cigaru. Za posle. Isti Josa. Brica. Je lÄ ziv? Kod pivare.
                        Znam. Bas lep muskarcic.

                        ANDJELKO ERDELJANIN
  
                                                                         BEO BLOW UP

                                                                   Zajecarski embargo


                          
                             Ma sta da vam se u zivotu i radu dogodi, ne savetujem vam da istinu o tome trazite u
                             "Politici", barem dok od dogadjaja ne prodje sesnaest godina (a obicno i mnogo
                             vise) Sta se moze uopstiti i zakljuciti nakon citanja nekoliko stotina prica prispelih na
                             konkurs „Beogradskih novina" i Studija B za najbolju kratku urbanu pricu?

                                                                                                                                                   


                              Neki dan sam prvi put u zivotu okrenula broj telefona kultnih novina ovog naroda,
                        dnevnih, onih sto se na svojoj televiziji reklamiraju sloganom: „Kada kazem novine mislim
                        Politika". Dakle, zatrazila sam odgovornu osobu za „Politikino" dugo i konsekventno,
                        najblaze receno cudno precutkivanje moga imena kada je rec o informisanju Beogradjana i
                        ostalih. Naime, dugo sam to precutkivanje razumela kao normalan odnos novina koje
                        cenzurisu, friziraju, dobijaju ono sto traze u dovoljnim kolicinama e da bi morale stranice
                        popunjavati zivotom, istinama, cinjenicama u bilo kom segmentu svoga izvestavanja, u kulturi
                        posebno. Po „Politici", godinama niti postojim, niti pisem, niti govorim u ovom gradu (i sire sto
                        bi oni rekli), i to me pravo da kazem zabavljalo, uveravalo da pisem i govorim i mislim
                        dovoljno valjano i ozbiljno i svojeglavo da mi u „Politici" i nije mesto sto se tice njene
                        vecinske, prodane i u hvalospeve zvanicnim politikama protracene pameti.

                              Izvinjavam se gospodji Radi Saratlic, sa kojom sam se lepo i profesionalno i uprazno
                        ispricala tim neobicnim i neocekivanim povodom, sto moram reci da je to bio razgovor
                        kobajagi glavnih slepih dugogodisnjih poznanika. Mogu joj se jos i zahvaliti na pozivu za
                        saradnju za koju obe znamo da je nemoguca dok god je „Politika" sustinski takva kakva jeste.

                              Ne bih ovu epizodu pomenula, a sigurno bih je i zaboravila da mi „Politika" koji dan
                        nakon (po oba ucesnika) neobicnog razgovora nije priustila „poseban tretman", koji bi se u
                        stilu novokomponovanih a vrlo rasprostranjenih viceva kakvi su u modi danas i ovde, mogao
                        svesti u kategoriju „jedne rdjave i jedne dobre vesti".

                              Slusalac ovog tipa viceva obicno ima pravo da bira sta ce prvo cuti: dobru ili rdjavu vest.
                        E, pa hajdÄmo sa dobrom vescu! „Politika" se umilostivila, a samo ona zna zasto, da ovih dana
                        objavljuje na svojim strancima feljton Ratka Pekovica „Knjizevne novine" ili pola veka
                        sporenja. Profesionalac i u tom smislu pouzdan interpretator vremena onih, kazuje kako je
                        bilo a gadno je i poucno i vrlo zanimljivo bilo te kako to gospodin Pekovic generalno dobro
                        radi, iscitavajuci gomilu svedocanstava koji vecini ucesnika jos uvek nije istorija nego
                        maltene dan jucerasnji, akteri onovremene zbilje mogu se dobro setiti sebe onovremenih.
                        Akteri svoga onovremenoga svakodnevlja mogu, mirne duse i savesti, zanemarujuci svoje
                        ondasnje muke i nevolje, reci: „Hvala Bogu, (u)cinismo sto nam je bilo u moci i sacuvasmo
                        obraz, pamet i dusu da se o njima, evo vec sada, sudi."

                              Jasno se vidi ko je, sta i kako u „slucaju" „Istocnica" Ljubomira Simovica zastupao, kakva
                        je bila uloga Saveta, a kako se drzalo Urednistvo u kome mi je bila cast i zadovoljstvo biti.
                        Samo, kada pomislim da se ova dramaticna podela i bitka za estetiku, moral i pomirenje
                        odigravala pre sesnaest godina, a da se i dan-danas igraju razliciti njeni cinovi u ukletom
                        pozoristu nase politicke scene, shvatim da nam zivot prolazi u zatvorenom krugu i da su nam
                        sanse za boljitak iste ili cak manje nego sto su bile onda.

                              A sada ona druga, rdjava vest, koja sasvim lepo pokazuje da su nam godine u
                        medjuvremenu pojeli skakavci. „Politika" od 15. novembra, pod naslovom „Veliko nesaglasje
                        u malom gradu", donosi jednu konfuznu, verovatno samo Zajecarcima jasnu vest o previse
                        kulture u njihovom malom mestu. Da nisam bila na licu mesta u palanci iz koje potice ovaj
                        poluistiniti, ali u bitnim trenucima zapravo lazan izvestaj, nista mi ne bi bilo jasno, mada mi ni
                        ovako nije bas najjasnije sta se zapravo u Zajecaru dogodilo.

                              Naime, u Zajecar sam doputovala u cetvrtak, 12. novembra, sa Vojislavom Mihailovicem,
                        Slavkom Maslarem i Radovanom Kalabicem, gde smo iste veceri (u 18 sati u svecanoj sali
                        Skupstine grada, a u 20 sati u Domu kulture u selu Rgotina) predstavili knjigu gospodina
                        Maslara „Zapisi iz gradjanskog rata 19411951...". Sve cetvoro govorili smo o knjizi, ali i
                        odgovarali na pitanja publike, tako da nastup ciste savesti mogu nazvati knjizevnom ali i
                        politickom tribinom. Za sutradan, dakle u petak u 18 sati, bilo je predvidjeno da u Domu
                        vojske, u okviru Sajma knjiga, predstavim ovogodisnju produkciju „Srpske reci" sa posebnim
                        osvrtom na Maslarevu knjigu posto je autor prisutan. Dakle, bilo je predvidjeno knjizevno
                        vece.

                              Prvo vece bilo je odrzano i veoma dobro poseceno, a do druge veceri nije ni doslo, jer
                        smo obavesteni (u vrlo pokisloj i musavoj atmosferi) da je nastup otkazan tako sto je na
                        knjizevnoj veceri Adama Puslojica, Aleksandra Sekulica i Radomira Andrica predsednik
                        KPZ Zajecara sutrasnji knjizevni razgovor otkazao! Vece je zabranjeno, ma koji eufemizam
                        za njeno neodrzavanje ma ko upotrebio, uz precutno aminovanje mojih dragih kolega pisaca
                        koji su ovu usmenu zabranu na izvestan nacin podrzali, a to sto u „Politici" izvesni S.
                        Todorovic pise da sam na nepostojecoj knjizevnoj veceri „inspirativno i provokativno"
                        govorila neshvatljiv je kompliment koji nicim nisam zasluzila. Ako je uopste kompliment, a ne
                        nekakva lokalna ujdurma, denuncijacija i tome slicno, kakvom sam tumacenju sklonija posle
                        neugodnog iskustva sa zajecarskim embargom na moje „inspirativno i provokativno"
                        govorenje.

                              Gospodina koji u Zajecaru „koordinira" kulturu kao tehnolog za pivo, nisam imala cast da
                        upoznam, te o njegovim znanjima, ni kada je kultura ni kada je pivo u pitanju, nemam sta da
                        izjavim. Znam samo da u Zajecaru vise nemam sta da trazim, uz izvinjenje publici koja nas je
                        prvo vece lepo primila i savet da ne dozvole da se njima ovako manipulise. A svojim
                        kolegama, piscima iz Beograda, sledeci put zelim vise publike, kako ne bi morali u necijoj
                        losoj koordinaciji traziti razloge za prazne sale u kojima njihova poezija tuzno odjekuje.

                             

                        Piše : LJILJANA ŠOP




                                                                                   SADRZAJ
                                                                                                                                       mail: city@beograd.org.yu




                                                                            KULTURA


                        Pise: Ljiljana SOP


                                                                          BEO BLOW UP

                                                                        Teatar apsurda


                          
                             Ko jednom oseti duboki stid i nemocni bes, te iznurujuce emocije u sebi kao
                             drustvenom bicu i delu jednog kolektiva kojem je perspektiva trajno bespuce, tesko
                             se vraca u hermeticnu kapsulu individualnog bica jer je to luksuz koji se placa
                             osecanjem krivice

                                                                                                                                                   


                            Danas je veoma moderno, toboze inventivno ili gotovo obavezno pitati ljude najrazlicitijih
                        profesija, obrazovanja, godina, profila i statusa kako vide buducnost u trecem milenijumu,
                        kao da je taj relativni treci milenijum nesto sto ce se dogoditi na drugoj planeti i nekim drugim
                        ljudima, a ne cak i nama kad vec ovako racunamo vreme, i to za godinu-dve. Mozda ovo
                        pitanje i ima neku draz kada su sagovornici filozofi, pesnici, naucnici, istoricari, osobe od
                        duha, znanja, maste, vizije ili barem respektabilnog zivotnog iskustva. Ali kako vecina
                        sagovornika u tekucoj medijskoj produkciji pojma nema ni sta nam se, kako i zasto dogadja
                        danas a ako ima, porazena je teretom tolikih i takvih saznanja ili samozadovoljno pliva
                        njihovom unosnom, beskrupuloznom maticom pitanje je besmisleno. Ili mozda i nije, ako
                        stvar postavim drugacije: sto se mene tice najbolji sam odgovor u poslednje vreme, odgovor
                        u smislu jednog od mogucnih predloga za razmisljanje, nasla citajuci najnoviju prozu
                        Vladislava Bajca „Druid iz Sindiduna".

                            Sto se mene tice (ko mi je kriv sto se pitam kad ne moram), nadomak fantomskog treceg
                        milenijuma nemam vizija, nada, iluzija. Svakodnevni obrok informacija gutam bez cudjenja.
                        Samo povremeni bes i cesto gadjenje potvrdjuju mi da nisam ravnodusna, a ni oguglala, niti
                        pomirena sa teatrom apsurda u kojem prolaze godine koje i dalje, vecini, jedu imenovani i
                        neimenovani skakavci.

                            Nekada sam se vise cudila, vise ljutila, a povremeno cak verovala da i pojedinacan glas
                        otpora nesto pomera. Ako ne bas stene, a ono barem kamicke u razglobljenom mozaiku.
                        Otuda razlicite faze drustvenog angazmana, ali uvek u okviru profesije i institucija koje su mi
                        se cinile primerenim. S vremenom je nestalo poverenja u institucije. Moralo je proteci vode
                        da se shvati da su i one sve, pa i najglasovitije deo sistema koji ne valja.

                            Zaista nije rec o individualnom beznadju, razocaranju, povlacenju u obdelavanje svoga
                        vrta. Rec je o tome da je sistem isti ili gori u smislu da omogucava, podrzava, raspiruje,
                        inspirise ono najprizemnije, najispraznije, najruznije u pojedincima i u kolektivu.
                        Svojevremeno sam uspevala da pobegnem u dobre knjige i da tamo boravim bez grize
                        savesti, bez osecanja da sam pobegla iz stvarnosti. Iz neinterresovanja za ono sto zovemo
                        politikom proizlazila je i nezainteresovanost za stvarnost, tacnije privid nezainteresovanosti
                        jer i knjige su i te kako sazetak neke stvarnosti.

                            Nazovimo to debalansom izmedju drustvenog i individualnog bica. Jedno nad drugim
                        moze odneti prevagu u razlicitim fazama zivota. Poslednja decenija zivljenja ovde dovela je
                        do prevage prvog nad drugim u vecini gradjana. Presudan je najverovatnije bio rat. Mada su
                        to mogli biti i tenkovi u Beogradu, vodeni topovi i kordoni. Prvi put „Covek peva posle rata"
                        Dusana Vasiljeva za mene vise nije bila samo pesma koju je mogucno tumaciti. Vesti,
                        dnevnici, novine, saopstenja poceli su da gutaju vreme, ne samo vreme posveceno literaturi
                        vec i ono posveceno sebi, porodici, prijateljima, dokolici.

                            Ko jednom oseti duboki stid i nemocni bes, te iznurujuce emocije u sebi kao drustvenom
                        bicu i delu jednog kolektiva kojem je perspektiva trajno bespuce, tesko se vraca u
                        hermeticnu kapsulu individualnog bica jer to je luksuz koji se placa osecanjem krivice.
                        Premda mi razum govori da je mazohizam i budalastina, na primer, ovoga jutra citati intervju
                        sa izvesnim Draganom Markovicem Palmom iz Jagodine, tipicnim predstavnikom nasih
                        novokomponovanih bogatasa koji svoj raskosni kabinet dekorise dzinovskim opankom,
                        prepustam se tom mazohizmu kao da cu iz jedne od mnostva ovakvih prica nesto konacno
                        nauciti o nama, naci kljuc za primitivnu propast u koju srljamo.

                            Palma je nasa klasika, nasa buducnost u trecem milenijumu, autentican primerak nase
                        ekonomske, politicke i svake druge stvarnosti. Coveku otac rekao da ne studira „jer je
                        zivotni fakultet najbolja skola", a on onda zaradio do svoje 38. godine toliko novca da
                        „snabdeva ugljem Vojsku Jugoslavije i velike sindikate u 14 gradova nase zemlje", pa usao u
                        stranku (Arkanovu), pridobio nekoliko „demokrata" i srusio (ili ce ovih dana) koaliciju
                        „Zajedno" u Jagodini, napravio svoju televiziju, a kako se bavi kik boksom, najveci primer
                        nase lose politike vidi u tome sto je jagodinski ministar za sport istoricar. Srecom ga ispunjava
                        i to sto sada opet moze upotrebljavati rec zajedno, koju je zamenjivao recju skupa sve dok
                        nije sredio jadnike i bednike iz Zajedno. Eto, to smo mi na jagodinski nacin!

                            A mi smo i ona trojica lekara sa GAK-a, koji za bedan mito gaze profesionalnu etiku i
                        ucestvuju u ludilu neke savremene Drage Masin koja je muzu pokusala da podmetne tudje
                        dete; mi smo i oni sto usred Beograda imaju nekakvu kumrovacku skolu mladih socijalista pa
                        ih novi ministar za kulturu licno vodi u obilazak Narodnog muzeja; mi smo i oni koji u
                        drzavnoj kasi za kulturu godinama nismo imali para za fototipsko izdanje Miroslavljevog
                        jevandjenja ali otkrivamo aferu kada nekolicina entuzijasta, obisavsi pola zemaljske kugle,
                        obavi taj znacajni poduhvat umesto drzavnih institucija.

                            Kazu da je cuvena americka filmska kuca ponudila da napravi film o odiseji fototipskog
                        izdavanja Miroslavljevog jevandjelja. Uopste se ne cudim. Verujem da bi vise od polovine
                        gigantske americke filmske industrije moglo da zivi od uzbudljivih i apsurdnih prica nase
                        svakodnevice, praveci pri tome fantasticnije filmove od dosadasnjih, baziranih na prilicno
                        nemastovitim izmisljotinama.




                                                                                   SADRZAJ
                                                                                                                                       mail: city@beograd.org.yu




                                                                                 PRICA





                                                                                Sreca


                            Dok sam tako hodao ulicama i razgledao izloge prisao mi je, pre bi se reklo stvorio se,
                        cikica i upitao da li znam gde se nalazi Takovska ulica. Posto smo isli u istom pravcu,
                        zamolio sam ga da podje sa mnom. Usput smo pricali o raznim stvarima. O onome o cemu
                        obicno pricate sa covekom u trenucima dokolice. Posto smo se tako fino raspricali,
                        odlucismo da ne idemo trolom vec polako pesaka. U jednom trenutku setih se da se sa
                        covekom nisam upoznao.

                            Ja sam Lazar pruzio sam ruku.

                            Ja sam Tvoja Sreca, drago mi je.

                            Nasmejao sam se.

                            Zar mi ne verujes?

                            Prestao sam da se smejem. Pomisljao sam da pobegnem od ovog cudnog starca.

                            Zar ljudi vise ni u sta ne veruju nastavio je on. Ja tebe poznajem. Znam ti dusu. Znam
                        tvoje probleme. Penziju nisi primio vec tri meseca i sada ides na postu da vidis da li je sta,
                        kojim cudom, stiglo. Posao nigde ne mozes da nadjes jer niko ne zeli starca. Deca su se
                        odvojila i nisi ih cuo vec mesecima. Stizu ti racuni za struju, a para nigde. Zena ti je
                        nezadovoljna i stalno ti prebacuje. Svaki dan ocekujes da ti iskljuce telefon.

                            Treba li jos da pricam? Ne brini, prijatelju. Tvoja sreca se vratila. Sutra kada ustanes,
                        videces, sve ce biti bolje.

                            Nastavio sam da hodam cuteci. Ceo svet je poludeo, pomislih. Stigavsi do Takovske
                        okrenuo sam se, ali cikice vise nije bilo. Otisao sam do poste i u stan se vratio praznih
                        dzepova. Jos sa vrata me je docekala zena. Nesposoban da jos i nju slusam, legao sam u
                        krevet ranije i istog trenutka zaspao.

                            Ujutru, kada sam se probudio, u stanu nisam zatekao zenu. Tisina, divna jutarnja tisina. Ko
                        zna zbog cega sam se nasmejao. Odlucih da nazovem decu. Podigao sam slusalicu, ali ona
                        je bila nema!

                        LJubica ZelenoviC




                                                                                   SADRZAJ
                                                                                                                                       mail: city@beograd.org.yu




                                                                                                           PRICA



                                                                            SPECIJALNI OTKUP SA KONKURSA

                                                                                                          Lavez


                                                                                              Cuo sam ga dok sam gledao film na televiziji, ali nisam mu
                                                                                          pridavao nikakvu vaznost jer zanet radnjom filma, nisam
                                                                                          tacno razlikovao da li taj glas dolazi kroz prozor ili je
                                                                                          sastavni deo filma, taj stravican, otegnuti bolan jecaj kojota. I
                                                                                          sada ga slusam, u ponoc, lezeci u krevetu i tacno znam da
                                                                                          jecaj psa sluti nesto tuzno, neciju smrt ili nesto jos gore.
                                                                                          Ponoc je. Sve je mirno. Ulicom protutnji neki zakasneli
                                                                                          automobil, za momenat nadjaca onaj stravican glas, a zatim
                                                                                          se ponovo cuje otegnut i bolan glas psa. Hvata me jeza
                                                                                          slusajuci ga. Place kao covek koji je ostao sam, kome je sve
                                                                                          pomrlo pa sada bolno narice nad svojom sudbinom.
                                                                                          Okrecem se na drugu stranu, nabijam jastuk na glavu, ali
                                                                                          onaj glas me progoni, jos cujem njegov daleki odjek.
                                                                                          Razmisljam odakle dolazi, verovato iz nekog od dvorista
                                                                                          koja okruzuju moj soliter, dolazi otud, penje se na moj osmi
                                sprat i donosi mi strasne, zloslutne misli. Ne mogu da zaspim, znam da to nije zbog onog
                                polucasovnog popodnevnog dremanja. Razlog je ovaj pseci vapaj, ovaj u ljudski glas
                                pretvoren urlik jednog psa, koji trazi pomoc u svom psecem bolu. Da je to obican lavez ne
                                bi mi smetao da spavam. Mogu da spavam pored besnog, razdrazenog psa koji neprestano
                                laje, ali u ovom glasu uznemirava me njegov bol, njegova bespomocnost i nekakva
                                zloslutnost. Nije to lavez razdrazenog, ljutitog psa. To je glas jednog ljudskog bica, koje
                                duboko pati i koje je sav svoj bol pretocilo u taj dugi neartikulisan urlik.

                                    Taj glas nesto sluti. Obuzimaju me crne misli. Mozda je takav glas neko nekada slusao u
                                Skoplju ili Agadiru. Mozda je i taj slusalac bio ljut i nervozan sto ne moze da spava, mozda
                                je i on pokusavao da desifruje tu ljudsku poruku sakrivenu u tom jednom dugom i bolnom
                                psecem vapaju. Zatvaram oci i vidim usporen film: moj soliter rusi se kao kula od karata,
                                puca beton, krivi se celicni kostur solitera, a krici se cuju na sve strane. Skacem kao oparen
                                da ne bih gledao nastavak moguce apokalipse, odlazim u deciju sobu, gledam ih kako
                                spavaju snom pravednika. Izlazim na terasu, palim cigaretu i zurim u mrak, pokusavajuci da
                                odredim lokaciju odakle dolazi taj vapaj u pravilnim intervalima. Pokusavam sebi da
                                docaram sliku tog nesrecnog stvora. Prelistavam po secanju psece vrste koje poznajem ali
                                ni jedna ne moze da se sinhronizuje uz taj stravican glas. Dolazim do nekog glupog
                                zakljucka da to i nije glas psa, to je kamuflirani glas coveka, koji svoj veliki i nemerljivi bol
                                iskazuje na ovaj ocajnicki nacin. Sliku takovog coveka vec bih mogao sebi da docaram,
                                mozda bih mogao da pronadjem i razloge tom njegovom bolu i patnji. Ali, znam, to nije
                                covek. To je pas, ili je to neki bivsi covek pretvoren u psa pa sada place i jeca na svoj bivsi,
                                ljudski nacin.

                                    O cemi ja to razmisljam? Da li sam budan ili to u snu buncam? Ipak, budan sam, lezim u
                                krevetu i gledam u plafon, na kome vidim igru senki lisca, sto ih ulicna svetiljka baca kroz
                                prozor. Pokusavam u senkama da pronadjem neku figuru medju njima, kao nekad, u
                                detiljstvu kada sam u oblacima trazio i pronalazio razne figure. Najcesce su to bili medvedi
                                u raznim pozama, igraju, trce, smeju se. Ovo treperenje senki na plafonu ne lici ni na sta,
                                mozda na neki kalambur bez ikakvog smisla. U tom naporu da pronadjem smisao u
                                senkama, primetih da tu nesto nedostaje. Nije to smisao kojeg nema. Prenosim svu svoju
                                pazlju sa vida na sluh, ne vidim vise senke na plafonu, samo napregnuto osluskujem. I
                                cujem tisinu. Bas tako, cujem tisinu. Tisina gluva, zloslutna, uznemiravajuca. Nema vise
                                onog dugog i groznog urlika. Naprezem sluh, poksavam da identifikujem svaki sum kao
                                onaj glas koji me progoni cele noci, ali bez uspeha. Da li se vlasnik umorio, da li je ljegovim
                                mukama mozda dosao kraj, ne znam, ali ne cuje se. Hvata me dremez i tek sto se prva
                                koprena sna navukla na moje oci, osetih neku vedru optimisticku melodiju. Naprezem
                                poslednje delice svesti da shvatim taj novi ton, tu promenu i prepoznajem jedan veseli lavez
                                psa koji kevce. Osecam da tonem, a u mojoj izmucenoj masti pojavljuje se malo belo
                                psetance iz moga detinjstva. Bilo je cupavo, samo su u oci virile kroz dugu gustu dlaku i
                                stalno je veselo kevtalo, bas kao i ovo sto kevce kroz prozor, cije kevtanje pada kao melem
                                na moju izmucenu svest sto lagano tone u san.

                                RADOJE MILOJKOVIC




                                                                                                              SADRZAJ
                                                                                                                                                                                   mail: city@beograd.org.yu




                                                                             FELJTON



                                                   Prilozi za istoriju beogradskog rokenrola (1)

                                                                       Fatalni ringlspil


                          
                             Na prelazu pedesetih u sezdesete svet je bio obuzet novom vrstom zanosa, koji je
                             americki disk dzokej Alan Frid nazvao rock and roll. Beograd, kao ni vecina
                             svetskih gradova, nije odoleo: lopate, pijuci i druga radnoakcijaska orudja
                             zamenjeni su preko noci elektricnim gitarama, a kolektivno kozaracko kolo
                             pretvorilo se u individualno „ljuljanje i valjanje". Ipak, sve je pocelo na ringlspilu...

                                                                                                                                                    


                              Rokenrol je u Beograd stigao tiho, skoro sapatom. Mladici ciji su roditelji i rodjaci bili
                        emigranti, ili predstavnici jugoslovenskih firmi u inostranstvu, poceli su iznenada, pored
                        odece, hrane i, eventualno, kozmetike, da narucuju iz sveta ploce sa najnovijim rokenrol
                        hitovima. Komisioni su, u skladu s tim, prosirivali i dopunjavali svoju uobicajenu ponudu, a
                        farmerice i kozne jakne da dobijaju prve obrise oreola kasnijih statusnih i „plemenskih"
                        simbola. Na amaterskim pevackim takmicenjima, poput cuvenog „Mikrofon je vas", sve cesce
                        bi se pojavio poneki „Tomi Stil" ili „Elvis Presli" i, sto je bilo najcudnije, publika je upravo na
                        te momke najbolje reagovala. Nikome jos nije bilo jasno sta se zaista dogadja. Jos manje se
                        moglo predvideti da ce za nekoliko godina, na danas legendarnim gitarijadama na Sajmistu
                        svirati po cetrdeset grupa, na cetiri bine i pred desetinama hiljada mladih i veoma dobro
                        raspolozenih ljudi. Mucne godine „obnove i izgradnje" lagano su bledele pred naletom
                        muzike koja je sustinski pripadala gradu. Muzike koja je pomogla da se pojam „urbanog"
                        definise pojmovima tolerancije, kulture i individualizma, a ne suvoparnom i turobnom
                        teorijom o „migraciji selo-grad".

                              „Tihi ulazak" postao je mnogo glasniji onog trenutka kad je u Beograd stigla prva
                        elektricna gitara i napravljeno prvo pojacalo. Vrlo brzo, rokenrol je grunuo punom snagom,
                        uvlaceci se u sve pore zivota i postavsi neizbezan cak i za strogo kontrolisane medije.
                        Najpre radio, zatim stampa, te, konacno, televizija, jednostavno su morali popustiti i - uz rizik
                        od osude zbog propagiranja „ludila trulog Zapada" - pozabaviti se novom muzikom. Istini za
                        volju, Beograd je, pre rokenrola, vec upoznao i kroz svoj filter propustio sve forme dzeza,
                        od diksilenda do svinga i bi-bapa, a nije ostao imun ni na sejk, tvist, ili bugi-vugi. Rokenrol je
                        dosao kao kruna svega toga, kao konglomerat stilova koji je u sebi sadrzao sve energetske i
                        tonske kodove i sifre onog sto mu je prethodilo. On se, pri tom, nepogresivo izdvajao
                        jednostavnoscu i otvorenom eksploatacijom seksualnih motiva. Sam izraz rock and roll bio je
                        preuzet iz americkog crnackog slenga, gde je koriscen kao uzbudjujuci izraz za seks. Elvis
                        Presli - koji je pocetkom sezdesetih vec bio velika zvezda - na svakom nastupu odrzao je
                        kratak kurs o erotskoj upotrebi kukova, sto je, u sprezi sa njegovim dubokim glasom i
                        senzualnim nacinom pevanja, davalo kombinaciju visokog stepena eksplozivnosti. Ples je, uz
                        svu svoju brzinu i atraktivnost, sadrzao naglasene elemente seksualne simulacije (i
                        stimulacije), sto je javnost, kao i obicno, navodilo da reaguje predvidljivo. Drugim recima -
                        potpuno oprecno.

                                                                                               U Beogradu, kao i vecini svetskih
                                                                                         gradova zahvacenih istim vibracijama, veliki
                                                                                         deo javnosti bio je sablaznjen. Taj deo bi bio
                                                                                         jos veci da je bolja informisanost izazvala
                                                                                         vece interesovanje. Ovako, spontana
                                                                                         „getoizacija" ranog rokenrola otvorila je
                                                                                         mogucnost da bude saslusan (i ozbiljno
                                                                                         shvacen) onaj drugi deo publike, koji nije
                                                                                         skrivao uzbudjenje i odusevljenje.
                                                                                         Specificna pozicija tadasnje Jugoslavije
                                                                                         omogucavala je znatno bolju propustljivost
                                                                                         za „zapadne novosti" od drugih zemalja
                        zarazenih komunizmom, sto je inteligentna i „ostra" beogradska omladina umela da iskoristi.
                        Ipak, rokenrol, prema relevantnim svedocenjima, nije dosao u Beograd preko Amerike,
                        Engleske, ili Nemacke. Takodje nije dosao preko dzuboksa, ili medija. Dosao je preko Italije
                        i ringlspila.

                              Kljucna stvar za prodor rokenrola u Beograd bili su ringlspili. seca se Vlada Jankovic
                        Dzet, bas-gitarista nedavno reformisanih Crnih bisera, urednik u Radio-Beogradu i jedan od
                        nekolicine prvih beogradskih rokenrol muzicara, koji su „ostali u biznisu" U luna-parkovima,
                        koje su, kao i cirkuse uz koje su se podizali, drzali Italijani, neprestano je svirala muzika. Oni
                        su donosili ploce sa najnovijim hitovima i mi smo, kao hipnotisani, dolazili da cujemo „Tutti
                        Frutti" i druge rane rokenrol numere. Trazili smo da neke pesme stalno pustaju ponovo, pa
                        se na kraju, precutnim sporazumom, broj ponavljanja ustalio na pet: to je bila granica
                        izdrzljivosti ostatka publike, koji je bio manje zainteresovan za rokenrol, a vise za radosti
                        luna parka. Ringlspili i luna parkovi bili su glavna mesta. Tek kasnije pojavili su se dzuboksi,
                        krenule su igranke i sve to. Govorim o samom pocetku sezdesetih. Pre toga, prakticno,
                        nicega nije bilo. Tu i tamo bi se pojavljivali neki momci da otpevaju dve-tri pesme i na to se
                        uglavnom gledalo kao na „primere dekadentnog ponasanja sa trulog Zapada„. Vrlo cesto su i
                        sami izvodjaci karikirali citavu stvar na svojim nastupima, pa se nije ni moglo ocekivati da
                        bude pravilno shvacena, a kamoli etablirana. Prvi ozbiljniji znaci promene dosli su s pojavom
                        Djordja Marjanovica, koji se primakao rokenrolu pre svega manirom svog nastupa. On se
                        mnogo atraktivnije i izazovnije kretao po sceni, padao je na kolena, cepao je kosulje, bacao
                        sakoe u publiku. Muzika je bila vise oslonjena na Italiju, koja je opet pokusavala da imitira
                        Ameriku, ali je sve nekako funkcionisalo.

                              Televizijski gledaoci kasnijih generacija, zahvaljujuci ponajpre cuvenoj seriji „Grlom u
                        jagode" (ciju je jos cuveniju muzicku temu komponovao Zoran Simjanovic, jos jedan od
                        prvih pravih rokenrol muzicara kod nas, bivsi clan grupe Elipse), smatraju danas da je
                        rokenrol u Beogradu poceo sa Miletom Lojpurom i njegovim nastupima na Kalemegdanu. To
                        se ne poklapa u potpunosti sa secanjem mnogih koji su sezdesete zaista zapamtili. Medju
                        njima je i Vlada Jankovic Dzet:

                              Moje prvo secanje o tome vezano je za momka koji se zvao Ivan i kasnije je otisao u
                        London i postao krojac koznih jakni. On je pevao repertoar, recimo, Dela Senona i takve
                        stvari, sto je bilo prilicno radikalno. Kasnije je bio pevac u grupi Rokeri. Njega pamtim kao
                        prvog. Osim njega bili su tu Perica Stojancic, Sasa Popaz i jos neki momci, ali vazno je reci da
                        je u to vreme pevac bio drugorazredna figura u orkestru. Bili su vazni instrumentalisti, jer je
                        orkestar svirao citave igranke, a pevac se pojavljivao da „nesto otpeva", obicno bez
                        honorara. Desavalo se da ih se promeni po nekoliko za vece i svako bi otpevao ono sto je
                        mislio da mu najvise lezi. Uglavnom su to bili italijanski hitovi, ili poneki domaci prepev.

                              Reakcija na pojavu prvih autenticnijih izvodjaca, svesnijih u sta se zapravo upustaju, bila
                        je, s jedne strane, freneticna. S druge strane, izazivala je reakcije u rasponu od zatecenosti i
                        zbunjenosti do revolta i otvorene agresije. Duga kosa i uske pantalone predstavljali su
                        najupecatljivije simbole, koji su cesto izazivali otvoreno neprijateljstvo. Svaki momak sa
                        siskama i neobaveznijom frizurom i garderobom mogao je postati - i cesto je postajao - zrtva
                        ekipe u tzv. „mamlaz-odelima", klasno svesnih pripadnika komunisticke omladine, ili,
                        jednostavno, gradskih siledzija. Neki od najhrabrijih, medju koje svakako treba ubrojiti
                        pevaca Silueta Zorana Miscevica (cija kosa nije bila samo duga, nego i iritirajuce plava)
                        shvatili su da bi se ta situacija mogla i marketinski iskoristiti: Misceviceva izjava kako
                        namerava da, iz razumljivih razloga, osigura kosu, podigla je sredinom sezdesetih znacajnu
                        medijsku prasinu.

                              Prvi pravi rokenrol dogadjaj u Beogradu bilo je gostovanje danas zaboravljenog Kolina
                        Hiksa, rodjenog brata mnogo poznatijeg Tomija Stila, koji je, na samom pocetku sezdesetih,
                        dosao u „paketu" sa nekoliko aktuelnih italijanskih pevaca.

                              Iako je bio daleko poznatiji kao brat Tomija Stila kaze Vlada Dzet, cija precizna secanja
                        predstavljaju dragocenu gradju i za sledece nastavke price o beogradskom rokenrolu Kolin
                        Hiks je imao nekoliko sopstvenih hitova i za nas je bio velika zvezda. Tolika da nismo mogli
                        da verujemo da ce stvarno nastupiti u Beogradu. Isto je izgledao kao Tomi, ista plava kosa,
                        odelo, pokreti. On se, inace, pojavljuje u filmu „Evropa nocu", zajedno sa The Platters i jos
                        nekim grupama. Iz tog filma, uzgred, potice lik Doli Bel. Meni je otac sredio kartu i kad je
                        Kolin Hiks izasao sa gitarom, to je bio delirijum! Zvuk je odjednom postao mnogo glasniji, a
                        publika je kao po komandi pocela da skace i vristi. Tako je izgledao prvi istinski i autenticni
                        rokenrol dogadjaj u Beogradu.

                              Krajem 1961, na koncertu Djordja Marjanovica u Domu sindikata prvi put je nastupio tek
                        osnovani beogradski sastav Siluete, predvodjen eksplozivnim, harizmaticnim pevacem
                        Zoranom Miscevicem. Tako je, prakticno preko sindikata, slepujuci se uz zabavnomuzicku
                        zvezdu u silovitom usponu, rokenrol poceo da osvaja ono sto se do tog trenutka obicno
                        nazivalo „narodnim masama". Vrlo brzo, kao sto ce se videti u nastavcima ove price, ta masa
                        ce postati „kriticna" i pretvoriti se u zadihano i uskomesano klupko svesti o neminovnom
                        dolasku novog vremena i nove muzike.

                              (Nastavice se)

                        ALEKSANDAR ZIKIC






                                                                                   SADRZAJ
                                                                                                                                       mail: city@beograd.org.yu




                                                                                                     KULTURA



                                                                                                   BEO BLOW UP

                                                                                                 Dzelati i zrtve

                                  
                                       U tri dana, konfuzni pred istorijom koliko i u sadasnjosti, proslavili smo dve bivse
                                       drzave. Iako smo strucnjaci za svetkovine i slavlja, ovoga puta nam nekako nije islo
                                       od ruke

                                                                                                                                                                                                    


                                      Komedijant slucaj ucinio je da u tri dana, konfuzni pred istorijom koliko i u sadasnjosti,
                                slavimo dve bivse drzave. Iako smo strucnjaci za svetkovine i slavlja, ovoga puta nam
                                nekako nije islo od ruke. Ruku na srce, tesko je u ovakvoj drzavi slaviti bilo sta, a osobito
                                istorijske datume ovencane nedoumicama, neslaganjima i suprotstavljenim pogledima na
                                njihov znacaj i smisao. Konfuzija danasnje politike izbila je u prvi plan, a beskrupulozno i
                                tragikomicno prisvajanje kamicaka proslosti, u uzaludnom pokusaju da se neki kontinuiteti
                                vaspostave a neki drugi prikriju, razgolitilo je, i inace nagu, perfidnost i nemoralnost vlasti.
                                Ako vam se ovo ucini nelogicnim, nemojte mene pitati kako se razgolicuje golotinja.
                                Mogucno je, jer gola sadasnjost ima nekakvu odecu u istorijskoj vertikali, sve dok akteri
                                bezocnog i groznicavog menjanja krpica ne ostanu bez njih. Druga je stvar da li
                                primecujemo i hocemo li uzviknuti da su nam vlastodrsci goli.

                                      Sta nam se, naime, dogodilo za vreme najnovijeg praznovanja? Farsicno presvlacenje
                                socijalista i julovaca, na primer. Promena tacke oslonca. Praznovanje na dve stolice. Prva je
                                svakako 29. novembar, koji su nam ostavili kao crveno slovo u njihovom kalendaru, a druga
                                je osamdesetogodisnjica 1. decembra, povodom koje su izdali niz najblaze receno cudnih, ali
                                vrlo indikativnih saopstenja. Svoje „cvrsto opredeljenje za Jugoslaviju" drugovi su istorijski
                                vezali za datum nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ljupko, logicno i
                                konsekventno, nema sta!

                                      Ni prvi ni poslednji put da aktuelna vlast uzme iz istorijske cinije ono sto joj ustreba,
                                trenutno odgovara i uspostavlja korisnu pometnju u ionako maglovitom poimanju istorijskih
                                kontroverzi. Njima je svejedno hoce li to biti kosovska bitka ili istorijski potez jednog
                                monarha, i bice im svejedno sve dok ih narod drzi ma sta govorili i ma sta radili. I jeste
                                svejedno, zar ne?

                                      Bog me ubio ako razumem sta je to danas cuveni patriotski savez i ako razaznajem koje
                                su to istinske patriotske snage u ovoj zemlji i ovom istorijskom trenutku njenog svekolikog
                                razlaganja na proste cinioce bede i rasapa. Toliko sam se cudnih patriota nagledala i
                                naslusala u ovoj deceniji, toliko protivrecnih zaokreta pod firmom patriotizma dozivela, da je
                                moj postojani i valjda starovremenski kompas patriotizma potpuno posustao. Sirota igla toliko
                                zloupotrebljavane sprave bespomocno se vrti. Trazi patriotu bas kao sto je onaj siroti anticki
                                filozof iz bureta svecom trazio coveka, ukoliko i tu sve nisam pobrkala sto me nimalo ne bi
                                zacudilo u opstoj zbrci u kojoj se hvatam za paucinu znanja kao za kotrljajuce zrnce razuma.

                                      Ne sumnjam u zdrav, prirodan narodni patriotizam koji je vid ponosa, samosvesti,
                                odbrane i ocuvanja identiteta i posebnosti, ispoljavanja kolektivnog duha. Osobito ne
                                sumnjam u onu mladalacku plimu patriotizma koja se ovaplocuje u veselom i vitalnom
                                generacijskom zajednistvu, u navijanju za boje reprezentacije, recimo, u bezazlenom
                                divljenju kvalitetu svoga tima koji se identifikuje sa svojim podnebljem, jezikom, simbolima.
                                Ali ta osecajnost je ogromna energija koju je lako mogucno konstruktivno, a jos lakse
                                destruktivno kanalisati. To izvrsno znaju ideolozi, vodje, pojedinci koji ne prezaju da takvu
                                elementarnu energiju upregnu u kola svojih licnih ambicija i promociju svojih ideja. Nista nije
                                tako opasno kao funkcionalizacija patriotske energije u politicke svrhe, a svakodnevno smo
                                svedoci upravo takve funkcionalizacije. Docek srebrnih odbojkasa, sada vec tradicionalna
                                manifestacija pred saveznom skupstinom, primer je manipulacije prirodnim patriotskim
                                osecanjima.

                                      Radost zbog dobre igre i sportskog uspeha, medijski kanalisana u direktan prenos
                                patriotskog programa, postaje izvestacena. Spontanost nestaje u protokolarnoj farsi, igraci
                                bivaju u igri, ali nametnutoj kao sto su nametljivi i prigodni ministarski govori, i pevaci koji
                                biraju zapaljive pesmice za smrznutu masu navijaca, i voditelji zateceni neizbeznim
                                ponavljanjem istih pitanja na koja dobijaju iste odgovore. Dok je igra govorila svojim
                                autenticnim jezikom, jezikom profesionalizma, vestine i maste u jednom kolektivnom sportu,
                                priredba govori jezikom improvizacije, rodoljubivih parola, oskudnim recnikom udvaranja
                                publici na nivou otrcanih patriotskih fraza.

                                      Televizija bestidno upreze tehnologiju u proizvodnju miksovanog rodoljubivog zanosa.
                                Dve-tri verovatno iskrene i spontane reakcije Vladimira Grbica, sjajnog igraca, istrgnute iz
                                konteksta igre, sada se (obogacene muzikom) ponavljaju kao spot koji mladica predstavlja u
                                drugom svetlu. Potpuno je svejedno da li je i to svetlo pravo, njegovo, da li odslikava
                                njegova uverenja. Ako ih i odslikava, nad deckom je ipak izvrsena medijska zloupotreba.
                                Valjalo bi sada zatraziti od mladica da spot autorizuje, da pristane na neciju funkcionalizaciju
                                svoga lika i dela, pa tek onda koristi njegov imidz u propagandne svrhe.

                                      Bilo kako bilo, praznovanja i slavlja su iza nas. Ako je i bilo razloga za radost i ponos, a
                                svakako ih je bilo, pretvoreni su u svecarski program krunisan priredbom u Centru „Sava".
                                Tako smo jos jednom osamdeset godina istorije i jedan svetski sportski uspeh podarili jednom
                                coveku i jednoj zeni iz prvog reda. Mnogo poznata prica. Dzelat i zrtva su deo iste price,
                                procitah negde nedavno. Evo jos jednog primera istinitosti ovakve tvrdnje.

                                Piše: Ljiljana Šop




                                                                                                              SADRZAJ
                                                                                                                                                                                   mail: city@beograd.org.yu




                                                                            KULTURA



                                                  „DRUID IZ SINDIDUNA" VLADISLAVA BAJCA

                                                            Saga o nastanku Beograda


                              Druid iz Sindiduna", u izdanju Narodne knjige iz Beograda, treci je roman Vladislava
                        Bajca, ali i knjiga koja ce, po mnogima, obeleziti citalacku sezonu. Vec sasvim poznat
                        domacoj publici uspehom svog prethodnog romana „Bambus", Bajac se ovoga puta
                        usredsredio na temu koja je zahtevala veoma studiozan pristup, obimnu arheolosku i
                        etnolosku gradju, koju je trebalo prouciti i nadgraditi istorijsko do poetskog.

                              Predmet romana je nastanak Beograda, koji je osnovalo keltsko pleme Sindi pod
                        nazivom Sindidunum, ali i rekonstrukcija prisustva Kelta na ovom podrucju koja nam otkriva
                        vreme cetvrtog i treceg veka stare ere. To je raspon od oko 50 godina, od susreta
                        Aleksandra Velikog sa prethodnicom Kelta 1335. do keltskog osvajanja Delfa 1275. godine.
                        U tako formiranu romanesknu pricu, izuzetno precizno ukomponovano je nekoliko
                        dominantnih tokova. Temu nastanka Beograda nosi glavni lik, najvisi keltski svestenik druid
                        Breklien, a snazno razvijenom naracijom o Aleksandru Velikom i njegovom ucitelju
                        Aristotelu dovedeni su u pitanje mnogi temeljni pojmovi i mitovi nase civilizacije. Koristeci
                        sve dostupne i istorijski poznate cinjenice, autor je ova dva velikana svetske istorije
                        demitologizovao i prikazao sa svim sitnim slabostima ljudi od krvi i mesa, iz neobicnog ugla
                        osvetljavajuci probleme onog vremena. U romanu se razvija i citav niz manjih prica o
                        ljudima na razlicite nacine povezanim sa glavnim junakom i njegovom neobicnom ulogom u
                        radjanju Beograda. Ovakvim pristupom, dimenzija savremenosti posebno dolazi do
                        izrazaja, jer se citalac u mnogim situacijama prepoznaje i skoro identifikuje.

                              Manifestni deo radjanja nove civilizacije na rubovima starog sveta osvetljava nasledja na
                        kojima se ovde, do danasnjih dana, formira istorija.

                              Roman je zato simbolicki ogradjen dvema bitkama. Neobican odnos Aleksandra
                        Velikog, ratnika koji postaje mislilac i Aristotela, mislioca koji pokusava da stekne moc,
                        dovodi u dilemu ideju vec proslavljenog vodje koji dolazi u duhovnost. S druge strane,
                        prica o prijateljstvu druida i Aleksandra Makedonskog osvetljava posvecenicki ljudski
                        odnos, musko odgovorno prijateljstvo, bratstvo. Dubinske analogije civilizacijskih i
                        istorijskih momenata o desavanjima na ovom terenu dovode roman u kategoriju
                        geopolitickog.

                              Kod nas je malo poznato da je pankelstski pokret veoma ziv u Evropi. Keltski narod
                        Skotske, Bretanje i delova Niberijskog poluostrava zalazu se za ideju stvaranja pankeltske
                        drzave. Postoji velika emotivna karakteroloska slicnost izmedju Iraca, Skotlandjana i Srba,
                        jer smo i mi naslednici teritorija na kojima su ziveli Kelti, smatra pisac. Bajac se i ranije bavio
                        paganskim vremenom i kulturama koje su zivele u saglasnosti sa prirodom, sto je kod Kelta
                        bilo posebno izrazeno.

                              Fascinirala me je cinjenica da je postojala civilizacija koja je posedovala pismo a svesno
                        odlucila da ga ne koristi. To je istorijska intriga u kojoj vidim snagu jedne kulture sto svesno
                        odbacuje cinjenicu da time tragove o sebi brise iz buducnosti. Jedino cega su se Kelti plasili
                        jeste da im nebo ne padne na glavu. Nadam se da ih citaoci nece doziveti kao egzoticne.
                        Zeleo sam da pokazem lepotu jednog malo poznatog sveta, objasnjava autor.

                              Kelti su po sadasnjim istorijskim merilima varvari. Glavni lik, druid, tada je pripadao klasi
                        koja bi se mogla nazvati elitnom, klasi mislilaca, predfilozofa, lekara, svestenika. Pisac ta dva
                        sveta nije „sudario", vec ih je upotrebio kao odraz u ogledalu. Ovaj sloj on je uspostavio
                        kao igru o pitanju razlicitosti civilizacija. Pitanje varvarizma i u proslosti je, kao i danas, bilo
                        velika zabluda i predmet polemika, drustvenog statusa, raslojavanja. Time je pisac istakao
                        dalekosezni istorijski znacaj razlicitog gledanja istih problema u razlicitim kulturama.

                              Epilog knjige potpisuje etnolog Miroslava Lukic Krstanovic. Autor je zeleo da ona
                        iskoraci iz nauke kao sto je on, na neki nacin, iskoracio iz literature.

                              Iz pozicije citaoca i pisca, ovo delo dozivljavam kao sagu o proslim i sadasnjim
                        svakodnevicama, kao roman trenutka i trajanja. Ova prica tece, cita se bez ubrzanog pulsa
                        kaze Miroslava Lukic Krstanovic.

                        NATALIJA DEVIC
                                                     PRICA SA KONKURSA SPECIJALNI OTKUP

                                               Pusti me, mila moja, da setam mobilni 063


                            Udareni po glavi mobilnom telefonijom razgovaraju i sa duhovima Hamletovog tate.

                            Nedeljna noc uoci ponedeljka, gusto kuvana i osusena na vrelini letnjeg sunca sa
                        uglacanim zvezdama tamne nebeske kupole. Namiguju kandelabri na Mileticevom trgu. I
                        bronzana Mileticeva pesnica je vrela. Tu, iza sive Gradske kuce, vi za vi Srpskog
                        narodnog pozorista, poslasticarnica otvorena sirom. Zakasneli plakat OZALOSCENE
                        PORODICE sa zgrcenom fotografijom gospodina Agatona. Na snimljenom nosu glumca B.
                        G. sumanuto elipticno seta muva u potrazi za nozdrvom kroz ciju bi supljinu uletela u
                        utrobu gole noci. Vazduhom uzdise vanila.

                            U izlogu, na srebrnoj tacni, vrti se dobos torta sa cokoladnim pticama u prizemljenom filu
                        secernih oblaka.

                            Ulovili me slatki mirisi.

                            Udjem zagledan u ogledala umnozenih slatkisa i narucim dve sampite. (Nedeljom dve,
                        sredom jednu, izmedju nista). Cipkana majstorica za kolace s penusavim cvetom u kosi i
                        zdroncavo zutim mindjusastim visuljcima, obojenim osmehom casti me limunadom.

                            Ah, kakav vez guknem ocarano.

                            Rucni rad u kompletu, na skroz uzvrati majstorica vragolasto.

                            I taman usluzen, zarezem kasicicom sampitu, a u uhu mi se javi cvrcak. Osvrnem se, za
                        susednim stolom kao iz bombonjere nalickani gospodin pocinje neku raspravu sa glasom u
                        slusalici mobilnog telefona, doticni spominje gotovinu s deviznom kamatom i taman gospodin
                        sklopi mobilni, kad, opet, cvrcak.

                            Veceras ne... amaÄ, ova vrucina, mislim da ce mi i gace izici na nos... sutra u osam, budite
                        tacni... i taman da se mobilni vrati muskom dzepu, gospodja gotovo ljutito uzme iz
                        gospodinove ruke mobilni i ubaci ga u poluotvorenu zensku tasnu svetlucave zmijske
                        koze.

                            Slusaj ti, vencani bilmezu moj, ja se nisam udala za mobilni, nismo izisli u setnju da setamo
                        mobilni, meni je mobilnog i previse, i nocu spavas s njim tiho i jetko prekoreva gospodja.

                            Mila moja, ovo su vazne poslovne veze, hitne, ne trpaj mi bubrege u usi bukne gospodin.

                            I gospodja ustane, zebrasto tesna u zlatnoj haljini, uspijena tihom svadjom, i gospodin
                        ostavi plavu novcanicu magnetisanog novcanika ukraj rostfraj escajga.

                            Iz zenske tasne svetlucave zmijske koze, u odlasku, pratio je telefonski cvrcak.

                            Ja bi njemu cipkom zamrsila tri mobilna izjedared mrmljala je majstorica za kolace
                        skupljajuci rostfraj.

                            ...ali, rec uz rec, do kuce, tiha svadja gospodina i gospodje ce, kanda, biti bucnija.

                            Na plafonu se vrtela senka plavog ventilatora, a zvezde, zvezde su tekle Dunavom.

                        MILUTIN Z. PAVLOV




                                                                                   SADRZAJ
                                                                                                                                       mail: city@beograd.org.yu












                                                                                                           PRICA



                                                                PRICA SA KONKURSA SPECIJALNI OTKUP

                                                                                                       Grejanje


                                    Soba sa terasom ne moze da se poredi sa obicnom sobom, pomislio je dok je na terasi
                                cvokotao od zime. Posto radi tek od devet, ima vremena polako da popije kafu i popusi dve
                                cigarete i na taj nacin da zavara glad do rucka.

                                    Dok se kuca pravi, jede se pasulj bez mesa, govorio mu je otac, a on je to zapamtio za sva
                                vremena i ocevu izreku prosirio koliko mu je dozvoljavao zakon golog opstanka. Zato je
                                krenuo u grad za poslom koji mu je nasao komsija Milovan, iznajmio sobicak sa terasom i,
                                evo, vec cetiri meseca kuci odlazi samo kad primi platu. Odnese zeni citavu platu, a zatim se
                                vrati nazad, bez objasnjenja. Kad ga pita kako uspeva da donese sve sto zaradi, ko mu
                                placa stan i hranu, i zasto ne dolazi u vreme vikenda, on se samo tajanstveno nasmesi i
                                precuti odgovor. Poslednji put nije nista pitala, samo je rekla: „Lepo je imati snalazljivog
                                muza", i zahvalno ga poljubila u obraz, a on je osetio da treba da joj se oduzi makar
                                polovicnim odgovorom, pa je uzvratio poljubac i rekao: „Gospodje u gradu ne vole
                                prasnjave tepihe jer im deca pate od alergije". Ona se zacudila kad je cula da u gradu
                                takodje ima prasine.

                                    Dok je trazio sobicu za iznajmljivanje, bilo je leto i nije znao prednosti terase. Sada je vec
                                pozna jesen i on je, kao i svakog jutra, dok ceka da provri voda u dzezvi, stajao na terasi
                                dok zubi nisu poceli da cvokocu od hladnoce. Zatim je usao, brzo zatvorio vrata za sobom,
                                uzeo kafu i zakuvao. Iskljucio je reso i seo pored njega, lagano ispijajuci kafu. Kako je
                                toplo u sobi! Milina! U stvari, nije lepo sto se sada pravi vazan, kao da je sam smislio
                                najjeftiniji nacin grejanja. Istini za volju, mozda se njegov kolega s posla a komsija iz sela,
                                samo salio, ali ipak ideja je njegova i to treba priznati. Komsija Milovan je, naime, vec godinu
                                dana u gradu, pa je od njega potrazio savet koje je grejanje najjeftinije u gradu, a on mu je
                                odgovorio:

                                    Terasa. Kad mi je hladno, izadjem na terasu i stojim dok gace ne pocnu da se tresu od
                                zime. Onda udjem u sobu, uvijem se u cebe i osetim kako je unutra toplo, narocito ako sam
                                pre toga na resou kuvao kafu ili przio jaja. Meni drugo grejanje ne treba.

                                    Kada se zavrsila radna nedelja, Rade nije otisao kuci, vec na nove poslove koji su mu
                                donosili prihod dovoljan da plati stan i kupi sebi dorucak kad pojede ono sto je spremio od
                                kuce. Za rucak je dobijao bonove od firme, a veceru je preskakao tako sto je rano odlazio
                                na spavanje. Na taj nacin je em stedeo za veceru, em bio dobro naspavan i odmoran pa je
                                mogao da prebaci normu i zaradi vise nego vecina radnika. Jedino mu je komsija Milovan
                                bio prava konkurencija. Ideju da radi i u vreme vikenda dala mu je gazdarica, stara
                                udovica, kada ga je jednom zamolila da joj istrese tepihe. Mislio je da joj to ucini prijateljski,
                                ali ona mu je platila. Dopala mu se zamisao o vanrednoj zaradi pa je krenuo najpre po
                                komsiluku, dok se za njega nije culo. Posle su gospodje same dolazile i trazile ga: nije
                                mogao da postigne koliko posla ima.

                                    Te subote imao je devet zakazanih tepiha pa je ustao rano. Dok je udarao po tepihu,
                                uglavnom nije gledao okolo, ali ovog puta neka neobjasnjiva sila naterala ga je da okrene
                                glavu u pravcu odakle je dolazio poznat zvuk udarca i, gle cuda, ucinilo mu se da je video
                                Milovana. „Svasta mi se prividja od rane zore", pomislio je i nastavio sa poslom, ali se brzo
                                trgao i instinktivno potrcao ka prvom ulazu. Sakrio se unutra i polako promolio glavu da
                                proveri da li je tamo zbilja Milovan ili mu se samo ucinilo. Naravno, nije bilo nikoga. Sreca!
                                Uplasio se da ga je ovaj video, pa ce posle, kad ode kuci da prica kako on, Rade, veliki
                                muskarac, po gradu trese tepihe razmazenim gospodjama. Odahnuo je i ponovo krenuo na
                                posao. Jos nije ni zamahnuo, pogledao je prema susednoj zgradi i skamenio se: iz ulaza je
                                virio Milovan. A ispred je stajao tepih, okacen o pritku.

                                    Zdravo, Rade. Kako si? Jeste, tresem tepihe, ne vredi da krijem kad si me video. Mozes
                                sad slobodno da pricas po selu. Sta ja mogu kad pravim kucu, a deca krenula u skolu...

                                    Krenuli su i moji, kao sto vidis. Necu nikome da pricam, a nemoj ni ti. Nego, reci mi, ono
                                za grejanje jesi ti to ozbiljno mislio?

                                    Svasta! Otkud ozbiljno? Nabavio sam grejalicu...

                                    A ja nisam. Nego kad mi je hladno, izadjem na terasu dok se ne smrznem, pa kad udjem,
                                soba mi se ucini tako topla, milina jedna.

                                    Ja isto, pravo da ti kazem. Nego, kad bismo zajedno stanovali, bila bi jeftinija stanarina...

                                    A mogli bismo da se udruzimo i na planu tepiha.

                                    Sedam godina kasnije njihove supruge su u novoj kuci raspravljale o tome da li se vise
                                isplati kupiti ugalj ili drva za narednu grejnu sezonu. Obe su ucutale tacno u pet sati i
                                trideset minuta posle podne, jer se u to vreme na radiju emituje reklamna poruka: „Servis za
                                dubinsko ciscenje tepiha ÄMilovan i RadeÄ. Tradicija je nasa prednost, u sluzbi vaseg
                                zadovoljstva".

                                SVETLANA VELIMIROVIC


  


Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ