ПОРТРЕТИ СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА

Serbian Café : Diskusije : Knjizevnost

             FYI: Milan Jovanovic Stoimirovic (1898-1966)
             chooboorah - Sep 11, 1998 19:16 (207.236.3.146)

             izvodi iz "Politike" (1-5. septembar 1998). Znaci njihov (njen?) copyright.

             Matica srpska u Novom Sadu objavila je jednu veoma zanimljivu,
             citljivu knjigu - "Portreti prema zivim modelima". Njen autor je
             ugledni srpski novinar izmedju dva svetska rata Milan Jovanovic
             Stoimirovic (1898-1966). Novinarsku karijeru poceo je u "Politici"
             (1919), a potom je bio saradnik "Samouprave", pa atase za stampu
             u nasem poslanstvu u Berlinu; onda je u Skoplju uredjivao reviju
             "Vardar", da bi potom radio u Centralnom presbirou Vlade
             Jugoslavije (1935-1937). Bio je direktor novinske agencije "Avala",
             da bi uoci samog rata postao nacelnik u Ministarskom savetu. Za
             vreme Drugog svetskog rata bio je direktor Drzavnog arhiva u
             Beogradu, a jedno vreme i urednik lista "Obnova". Posle rata bio je
             jedno vreme u zatvoru i potom je radio kao saradnik Jugoslovenskog
             leksikografskog zavoda.
             Prevodio je sa engleskog jezika, a posthumno je objavljena
             njegova dragocena knjiga "Siluete starog Beograda" (1971). 


Dakle, rec je o coveku izuzetno zanimljive biografije, coveku obrazovanom
             i darovitom koji je bio rado priman u visoko drustvo, koji je u
             razlicitim prilikama i vremenima sretao najumnije ljude srpske
             kulture i - opisao ih je.
             Taj njego spis cuva se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a
             vredni Maticini saradnici Stojan Trecakov i Vladimir Sovljanski
             rukopis su priredili za stampu. (Podsetimo se da je ovaj tandem,
             izmedju ostalog, priredio i dragocene knjige prepiske Veljka
             Petrovica i Milosa Crnjanskog, epistola koje se cuvaju u Matici
             srpskoj.)

             O cemu i o kome sve pise Milan Jovanovic Stoimirovic? Pise o
             svojim savremenicima, piscima od imena i dela, ne libeci se i
             privatnosti, imajuci u vidu da su oni javne licnosti. Na primer, on
             sa ushicenjem pise o Kseniji Atanasijevic (1894-1981), filozofskom
             piscu, koja je klasicnu filologiju i filozofiju studirala u
             Beogradu i Parizu (u Beogradu je doktorirala 1922. godine),
             pobornici feminizma i pacifizma, zaljubljeniku u delo Branislava
             Petronijevica, a u knjizevnosti u delo Dostojevskog. Za nju u ovim
             secanjima pise da "ide svakako u nase najvece intelektualne
             vrednosti". Ona je, kaze, uvek bila "jedna dama" i da nije bila
             "egocentricna kao Isidora" (Sekulic), a poslednjih godina zivota
             bila je fizicki slaba "sa izrazom svetice sa vizantijskih ikona".
             Za Isidoru, pak, veli da je "mnogi nisu voleli zbog njene
             prepotentnosti, zlocudne naravi i preostra jezika", dok za jos
             jednu veliku, umnu zenu srpske kulture Anicu Savic-Rebac
             (1893-1953) veli da je "niko nije podnosio zbog njenog accenja i
             neprirodnog drzanja jedne matorke koja se mazi, prevrce ocima i
             uopste 'izvodi' neke poze kao da joj je sesnaest godina".

             Za najveceg srpskog teoloskog pisca vladiku Nikolaja
             Velimirovica (1880-1956) naglasava da je bio sin sela, iz okoline
             Valjeva (selo Lelic), covek izuzetne inteligencije, skroman,
             vredan, moralan, posten i da se "iznedrio iz same Biblije". Upoznao
             ga je u Juznoj Srbiji (Ohrid), a potom su se vidjali sve do Drugog
             svetskog rata. Znao ga je dobro i izbliza. Ziveo je, kaze, strogim
             kaludjerskim zivotom i bio apsolutno neporocan - jeo je oskudno,
             spavao na neudobnoj postelji, po ceo dan citao, pisao ili
             razgovarao sa vernicima, a bogosluzenja obavljao "savesno i bez
             'skracivanja'". Pisac ove knjige za vladiku Nikolaja kaze da nikad
             nije nosio svilene mantije, niti je sebi dozvoljavao ikakav luksuz,
             a cesto je jeo drvenom kasikom, ustajao rano i legao kasno... Ovaj
             Nikolajev savremenik tvrdi:
             "On mozda ne ide u svetitelje, ali ide u crkvene oce...
             Za Srpsku crkvu i srpski narod on ostaje veliki pisac i
             veliki stilist, veliki hriscanin i veliki propovednik..."

             Zanimljivo je, izmedju ostalog, i secanje Milana Jovanovica
             Stoimirovica na jednog od najvecih srpskih filozofa -
             Branislava-Branu Petronijevica (1875-1954), coveka izuzetne
             erudicije, vrsnog znalca, pored filozofije, matematike,
             paleontologije, biologije i psihologije, koga su savremenici
             smatrali "za jednu blazenu budalu i finog fantastu". Ovaj nezenja
             koji se "lako zaljubljivao, pa izmedju ostalih lepotica zaljubio se
             i u kcerku Jovana Skerlica, kojoj je dosadjivao da su Skerlicevi
             prijatelji morali da mu prete batinama da devojku ostavi na miru.
             Pisao je preozbiljne studije, ali i pesme, hranio se kod "Srpske
             krune", sedeo kod "Palasa" ili "Mazestika" - bio je, kazu, kafanski
             covek, najcesce sam. U ovim secanjima opisana je ovako sahrana
             Branislava Petronijevica:
             "Kada je Petronijevic umro ispratilo ga je do groba jedno
             veliko grotlo akademika i prosvetnih radnika, pet-sest
             novinara, nesto pisaca i dvadesetak zena iz nekadasnjeg
             boljeg drustva. Niko iz carsije i skoro niko iz umetnickog
             sveta. Dva popa su opevala u grobljanskoj kapeli, neke zene
             su isle i usrdno plakale za kovcegom - sestra i druga
             svojta! - a sumorno i oblacno, martovsko nebo..."

             Za Slobodana Jovanovica (1869-1958) autor pise da je "najveci
             intelekt medju Srbima" i da je otvoreno govorio da "od svih pisaca
             koji su se javili posle 1918. vrede samo dvojica, i to Milos
             Crnjanski i Rastko Petrovic, jer samo oni imaju talenta, sve je
             ostalo prolazna stvar". I Slobodan Jovanovic je bio nezenja i sa
             njim se ugasila ova ugledna srpska porodica - njegova sestra Pravda
             Ristic imala je sina i to je kraj.
             Jovanovic Stoimirovic je 16. decembra 1958. zabelezio:
             "'Politika' je juce javila da je g. Slobodan Jovanovic
             umro. Ja nisam video taj tekst, nisam ga zapazio. Ali, posto
             su mi rekli da je ta vest potvrdjena i u stampi, otisao sam
             gdji Pravdi Ristic da joj izjavim saucesce..."
             Slobodan Jovanovic je, pise u ovoj knjizi uspomena, "dobio jedan
             udar, odnosno da ga je pogodila kap; on je izgubio moc govora i
             prenet je u bolnicu; dan pre toga on je bio vrlo vedar i veoma
             raspolozen; cak se tvrdi da ga nije ostavljao ni njegov humor, kao
             ni njegova lucidnost, sto je izazivalo divljenje, jer je on valjda
             vec zasao u devedesetu..."

             Za slavnog pesnika Jovana Ducica veli da je bio "brbljiv kao
             obicno", da je, kada ga je posetio u Rimu, kao poslanika, u leto
             1935. godine, bio "ofarbao i kosu i brkove", da je vec bio "trom,
             otromboljenih i nekako nesimpaticno krutih nogu" i da "ostavlja
             utisak coveka od skoro 70 godina a oblaci se kao mladic od 25", da
             je "postao kolekcionar starih kamenova, upravo rimskih antickih
             skulptura... koje tovarima salje u Trebinje"... Ali potom pise:
             "Njegova biblioteka je biblioteka jednog gospodina koji
             je knjige skupljao po povezima, u prvome redu po tome...
             Djivo Vissic mu trazi fotografiju.
             - Hocete li kao pesnika ili kao ministra? veli Ducic
             zanosno.
             Ja i on se osamismo u jednom casu. Rec o slikaru Veljku
             Stanojevicu i njegovoj prvoj zeni Francuskinji, koja se
             preudala za Seleskovica. Bila je divna, lepa, dobra,
             slatka 1919.
             - Sto ne znadoh da je ja uzmem - poce Ducic...
             - Zaista, da ste je uzeli - rekoh ja koliko da ga utesim
             - bilo bi bolje i njoj - a i vama!
             - Je li, Bato - zavrsi on suvereno..."
             U knjizi su i ove Duciceve reci:
             "Deca padaju na maturi zbog moje godine rodjenja, a ni
             ja je ne znam..."

             Medjutim, o pesniku i poslaniku Milanu Rakicu, Milan Jovanovic
             pise sve najlepse. Rakic (1876-1938) "bio je nekako speccen i crn,
             bolesno potamneo, duboko zamisljen... zatvoren u sebe", ali
             istovremeno Rakic je bio "aristokrata od glave do pete, savrsen
             dzentlmen, gospodin koji je pravio figuru u stokholmskom
             diplomatskom koru i svedskom drustvu", a sve je to postigao "samo
             svojim duhom i svojom finom prirodom".
             Ni Rakic nije imao poroda, a voleo je lepe zene, karte, muziku i
             crno vino. Obozavao je i svoju lepu zenu, gospodju Milicu Rakic,
             cerku uglednog srpskog istoricara Ljube Kovacevica - bila je, pise
             u ovoj knjizi uspomena, "lepa kao san i otmena kao neka knjeginja".
             Kao poslanik u Rimu okupljao je na prijemima visoko rimsko
             plemstvo, papske nuncije, ljude od imena i ranga, na cemu mu je i
             Musolini zavideo. Ali ga je, zbog svojih interesa kralj zrtvovao i
             naprecac penzionisao. U Beogradu se, veli Jovanovic, Rakic "bacio
             na sedeljke, na crno vino, na snalazenje u jednoj sredini koja mu
             je bila potpuno nepoznata, desouvr‚ i sa otegnutom maskom ocajnika,
             cutljivog coveka, uvredjenog i razocaranog pa je ubrzo i umro...".

             M.J.S. najlepse reci ima i za pesnika, esejistu i prevodioca
             Simu Pandurovica (1883-1960). Dobro su se poznavali i druzili.
             Posebno je uzbudljivo secanje na Pandurovica i njegove poslednje
             dane - posetio ga je posle amputacije noge, zbog secerne bolesti.
             Bilo je to pocetkom februara 1960. godine:
             "On je vezan za postelju, ali je oko njega savrsen red i
             cistoca, jer ga njegova zena dobro pazi i neguje...
             Pandurovic je postao apatican... Spava cvrsto nocu, a
             spava dugo i preko dana, pusi kao Turcin i zali se sto
             mora da drzi jako strogu dijetu... Pohvalio mi se da ima
             unuka Simu, koji je vec posao u skolu..."
             Potom Jovanovic opisuje pogreb Sime Pandurovica:
             "Bilo je dosta sveta... Ivo Andric u nekoj saharijani
             (koja nije ni kaput, ni kosulja, nego i jedno i drugo);
             neki starci kao da su izisli iz sirotista; dosta zena, od
             kojih neke odevene u crveno; gdja H.Y. kojoj je pre
             nekoliko meseci umro brat, u sarenoj haljini; Desimir
             Blagojevic sa nekom zelenom masnom, a Dedinac u
             francisskanskim sandalama... Trivuna Djukica glava je
             strccala iznad opste gomile; Marko Kavaja je dobio cak i
             sede obrve; Moka Pesic se pridigao iz neke bolesti... Ceo
             je svet govorio o nekom nekrologu koji je M.B. (Milan
             Bogdanovic) posvetio Pandurovicu u danasnjoj 'Politici'.
             U tome clanku je bilo kazi i reci ostre politicke osude za
             pokojnikovu licnost... Jedini pristojno odeven covek bio
             je osamdesetogodisnji djeneral Arandjelovic... 'Politika'
             od 8. septembra 1960. ima zahvalnost porodice Sime
             Pandurovica govornicima (ne spominjuci imena), kao i
             patrijarhu Germanu, koji je prisustvovao opelu..."

             Ali u Jovanovicevoj knjizi dobro nije prosao jedan drugi veliki
             pesnik i pripovedac - Veljko Petrovic (1884-1967). On kaze da je
             Veljko Petrovic pre Prvog svetskog rata smatran za "skoro jednu
             nacionalnu svetinju" i da su njegovi stihovi citani i recitovani sa
             zanosom... Opisuje ga kao finog kozera koji je "bio jedan lep rasni
             tip, visok i vitak, uvek dobro odeven i brizljivo negovan" i da je
             ostavljao "utisak jednog dzentrija i madzarskog vaspitanika".
             Ali, kaze Jovanovic, bio je "veciti nezadovoljnik", uvek mu se
             cinilo "da je malo priznat i nedovoljno nagradjen po vrednosti i po
             zasluzi". Govorio je, kaze, o neblagodarnosti otadzbine, drustva i
             sredine - hteo je da mu se kadi... U vezi s tim Jovanovic navodi i
             reci urednika "Srpskog knjizevnog glasnika" Svetislava Petrovica:
             "Njemu je uvek malo tamjana i ja ga zato ponekad
             prekadim i biberom..."
             Pa ipak, Veljko Petrovic je bio izuzetna licnost: on je pamtio
             velikana srpskog novinarstva Peru Todorovica, video je kralja
             Milana, razgovarao je sa Strosmajerom - za njega je kralj
             Aleksandar Obrenovic bio uzor otmenosti, a kraljica Draga bila je,
             iako punacka, "necuveno lepa", otmena, zenstvena...

             Izuzetno je zanimljiva Jovanoviceva prica o Radu Draincu
             (1899-1943), pesniku - boemu, sa kojim je bio eliki prijatelj i u
             Skoplju i u Beogradu. Evo kako je Drainca opisao:
             "Kosa mu je bila smedja i gusta, bujna; lice duguljasto
             i fino izvajano; oci su mu bile povelike i zelenkaste, ali
             dobre i pune blagosti... Bio je povisok i vitak; ruke su
             mu bile muski koscate, krupne i bele, ali retko i ciste...
             Voleo je da dosta pije i da mnogo pusi... Za njim su
             ludovale razne zene i zenice, devojke i devojcice... Gde
             god bi dosao, on bi napravio neki gaf ili karambol da
             pokaze svoj prezir prema konvencijama i onima koji su vec
             'etablirani' i da bi izbacio neku burgiju zbog koje bi ga
             ljudi nazivali skotom, barabom i slicnim nazivima... On je
             uopste bio divalj..."
             I onda opisujuci sahranu Drainca, za vreme nemacke okupacije
             Jovanovic kaze:
             "On je umro u Beogradu od tuberkuloze... Njegovu sahranu
             smo zbrinuli Caslav Nikitovic, knjizar Dragi Mirkovic i
             ja. On je dobio pristojan metalni kovceg, opelo i grob u
             blizini grobnice vojvode Putnika... Ozaloscenih nije
             bilo... Ali je to bio jedan pristojan i lep pogreb na kome
             nije bilo nikoga od snobova i od onih koji vole da se
             pokazu pred svetom... Koliko se secam, nije bilo ni
             venaca, ni govora, a mislim ni nekrologa. U trenutku
             njegove smrti, Drainca su se odricali i levicari i
             desnicari. Niko ga nije prisvajao, osim licnih
             prijatelja..."

             M.J.S. opsirno govori o Milosu Crnjanskom, koga je poznavao iz
             vidjenja jos od dvadesetih godina:
             "Secam se da je isao u nekom polugradjanskom,
             poluvojnickom odelu sa 'savijacima' oko nogu, pa se tako
             mogao sresti na Kalemegdanu, a videti i na korzou. Ubrzo
             je medjutim izbio na glas i bio hvaljen i citan, postao
             ime... Ja sam Crnjanskog licno upoznao tek januara 1929,
             kad je on bio kulturni atase pri poslanstvu u Berlinu, a
             ja atase za stampu, jer smo sepre toga znali samo iz
             vidjenja. Opstenje sa njim nije bilo uvek ni prijatno,
             niti svakad lako, jer je on bio svadjalica i veciti
             nezadovoljnik...
             U svakome njegovom stavu je bilo drskosti, nadutosti,
             osionosti i necega siledzijskog, zbog cega je lako
             dolazio u sukobe sa ljudima oko sebe... Njegovo osnovo
             raspolozenje je uvek bilo kiselo, on nije bio ni vedar,
             niti ljubazan covek... Nije bilo nista neobicno da on o
             nekom govori sa stisnutim zubima, a nije bilo neobicno ni
             da ljudima govori jedno u lice, a drugo iza njihovih
             ledja. I to ne bez sracunate ironije.
             Sa druge strane mu se medjutim nije moglo odricati licna
             hrabrost u svadji; on je doduse u tome isao tako daleko,
             da je iz prepirke brzo prelazio u vredjanje, a da sa njega
             predje na pretnje i tucom, pa cak i na samu tucu. Ja sam
             znao vise ljudi sa kojima se on fizicki obracunavao. On je
             npr. jednom u pozoristu opalio samar starom g.
             Petronijevicu (nekadasnjem licnom sekretaru kralja Al.
             Obrenovica i muzu Pirocanceve kceri), zatim je u Pancevu
             istukao nekog fijakerista itd. (Petronijevica je napao
             zato sto je ovaj gledao u gdju Crnjanski, koja je bila u
             lozi do njegove, a fijakerista je mlatio zato sto je
             mokrio pored puta kojim je slucajno naisla njegova mati,
             stara gdja Crnjanski)..."
             Jovanovic, medjutim, naglasava:
             "Ja sam sa Crnjanskim bio u dosta srdacnim odnosima za
             vreme moga sestomesecnog sluzbovanja u Berlinu. Iako sam
             ja bio radikal, a on nekakav privrzenik Grolov, mi smo se
             dobro slagali... Jednog dana on i sekretar poslanstva
             Milutin Milovanovic su se zakacili i nasrnuli jedan na
             drugog; Crnjanski je, ako se ne varam, atakirao sa
             nekakvim nozem u ruci, a Milovanovic sa kancelarijskim
             makazama; psovali su jedan drugome sve od reda, i to
             pred Balugdzicem (tada nasim poslanikom u Berlinu), u
             njegovom kabinetu, koji je bio izmedju njihove dve sobe.
             Balugdzic i savetnik Perne su ih jedva razdvojili..."
             U ovim secanjima na Crnjanskog, M.J.S. veli da je veliki pisac
             bio sitan covek, bez "ikakvog spoljnog prestiza, pa je to
             nadoknadjivao napetoscu i arogancijom", a jednom prilikom je
             Jovanovicu rekao:
             "Sta bih ja radio da imam vasu glavu i vasu visinu?..."
             Jovanovic pise da je Crnjanski voleo da se sali i da pecka, pa
             cak i da ogovara, ali je istovremeno bio radoznao "da cuje sta se
             o njemu misli".
             "- Malo dobra! - rekao sam mu ja jednom, a on je prasnuo
             u smeh i rekao mi: 'Da mi je to kazao neko drugi, doslo bi
             do gustog! Ali ste vi to rekli tako iskreno i uz takav
             uzdah ocajnoga prijatelja, da vam ne zameram... Kazu, je
             l' te, da sam lud, besan, nasrtljiv, rdjav? Mozda su i u
             pravu!... Ali ja i ne mogu da budem drugaciji!..."
             Govorio je Jovanovicu:
             "U svetu, brale, nema ljubavi..."
             Jovanovic veli da je imao siroku i finu kulturu, ali je govorio
             nabusito, sa nekom vrstom defekta u govoru (kroz zube i komicno
             ruliranje glasa r...)... Crnjanski je imao dobru i pametnu zenu,
             kcer radikalskog prvaka Dobre Ruzzica i ona je bila lepuskasta, i
             otmena, i pristojna zena u svakom pogledu; bez nje, on bi svakako
             propao - ona je bila njegov dobri andjeo... Ta zena je umela da
             zagladjuje mnoge neravnine Missinog karaktera, a govorilo se da je
             ona njega drzala u sluzbi, jer je Dvor imao obzira prema njoj,
             posto je njen otac, drzavni savetnik Ruzzic, bio jedan od velikih
             karadjordjevicevaca i cak intiman prijatelj blazenopocivseg kralja
             Petra I. (Ona je imala brata koji je jedno vreme bio cuven
             futbaler i Crnjanskoga su dirali pricajuci mu ovo: Neko je pitao u
             nekom drustvu ko je Crnjanski, a neko je odgovorio: Muz sestre
             futbalera Ruzzica...")

             Evo i opisa pesnika i romansijera Rastka Petrovica (1898-1950),
             njegovog vrsnjaka, sa kojim je ucio u Drugoj beogradskoj gimnaziji:
             "Bio je krakat, solidno ali cudno odeven (odevale su ga
             nadvoje - natroje sestre...) a bio je uz to nekako ridj,
             uvek cupav, sa onom njegovom isturenom donjom usnom,
             cutljiv i povodljiv... Kad je napisao o raspetom Hristu
             da mu visi 'muski znak do kolena', malo je nedostajalo da
             bude iskljucen iz crkve... Njegova mati bila je sestricina
             Svetozara Miletica i njihova kuca vazila je zato kao
             precanska. Ta zena je pored Nadezde i Rastka rodila jos
             desetoro dece - otuda velika sirotinja..."
             Jovanovic se druzio i sretao sa Rastkom Petrovicem u Presbirou
             Ministarstva spoljnih poslova, tridesetih godina, i evoj jos jednog
             odlomka iz tih secanja:
             "On se u to vreme u Beogradu druzio sa Markom Risticem
             i Aleksandrom Derokom. Drainac je sarkasticno ismevao tu
             trojku, cesto se spustajuci do odvratnih izmisljotina.
             Drugi svet ih je smatrao za tri fantasta... Secam se da mi
             je Jovan Zujovic (-akademik, jedno vreme predsednik Srpske
             Kraljevske Akademije, ugledni geolog, ministar prosvete i
             ministar spoljnih poslova, 1856-1936) jednom rekao:
             'U to da je Marko Ristic pesnik veruje samo njegova
             majka, koja mi je neka rodjaka, i on, njen dragi sin
             jedinac!...'"

             Dragoceno je i secanje na bracu Bogdana (1863-1944) i Pavla
             (1868-1939) Popovica. Prvi je bio ugledni esteticar, knjizevni
             kriticar, tvorac 'beogradskog stila', osnivac "Srpskog knjizevnog
             glasnika", a drugi istoricar knjizevnosti i kriticar. Obojica
             nezenje. Milan Jovanovic u ovoj knjizi pise:
             "Slobodan Jovanovic, koga ja cenim kao najinteligentijeg
             naseg intelektualca prve polovine XX veka, govorio mi je o
             Bogdanu Popovicu sa respektom i divljenjem kao o
             najsuptilnijem duhu nase sredine, ali mu je zamerao
             neresljivost, pricajuci mi kako se Bogdan Popovic tesko
             odlucuje da ma sta radi ili da ma o cemu pise. 'Za njega
             je, rekao mi je Slobodan Jovanovic, ustajanje pitanje, a
             frustuk problem, ironizirajuci tu neresljivost'.
             Medjutim, valja znati da Bogdan Popovic nije bio covek
             jaka zdravlja i da nije imao veliko poverenje u svoj
             fizikum. On je zato ziveo vise-manje uvek na nekoj dijeti
             i sa mnogo paznje za svoje telesno ja.
             Moj ujak, dr Stoimirovic, koji mu je bio lekar, govorio
             mi je da je on 'pravi stari hipohonder', dok mi je sam
             Bogdan Popovic pricao da je nekoliko puta u zivotu gubio
             nerve i dozivljavao citave epohe klonulosti i melanholije,
             sto ga je primoravalo da zivi monaskim nacinom zivota..."
             O Pavlu Popovicu, pak, Jovanoviceva secanja su oskudnija i manje
             zanimljiva. Ali u knjizi su jos dva zanimljiva portreta - izdavaca
             i knjizara Gece Kona i knjizevnog kriticara Milana Bogdanovica. I
             jedan i drugi u ovim uspomenama nisu dobro prosli, bar kad je o
             njima kao ljudima rec.




Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ