БЕОГРАДСКИ РОКЕНРОЛ – 1998. године

БЕОГРАДСК
                                                                             FELJTON

                                      PRILOZI ZA ISTORIJU BEOGRADSKOG RONEKROLA (2)

                                                                        Doba nevinosti
                    
                             Nemoguce je precizno odrediti datum kad je u Beogradu rodjen rokenrol. Nije,
                             medjutim, daleko od istine reci da se to dogodilo 20. oktobra 1961. Tog dana
                             stvorene su Siluete, grupa cija je pojava izazvala prvu masovnu histeriju koja nije
                             imala nikakve veze sa politikom

                              Na prelazu pedesetih u sezdesete svet jos nije bio siguran gde bi trebalo smestiti novu,
                        drsku i zapanjujuce mocnu energiju nazvanu rokenrol. Dzez muzicari uglavnom su s
                        prezirom okretali glavu i zatvarali usi, tvrdeci da je to muzika amatera (iako su mnogi medju
                        njima tajno gostovali na snimcima ranih rok zvezda). Religiozni fundamentalisti i dezurni
                        puritanci grmeli su protiv rokenrola kao „djavolje", „divljacke", ili, najblaze receno,
                        „bezvredne" muzike i, nemajuci pametnija posla, zgrazavali se nad provokativnim
                        kruzenjem kukova Elvisa Preslija.

                              Posebno su na udaru bili suvise „asocijativni" tekstovi i eksplicitne aluzije na seks u
                        ponasanju. To je ponekad dovodilo do ozbiljnih emocionalnih lomova kod muzicara: Dzeri
                        Li Luis, recimo, nije bez posledica izasao iz sukoba sa cuvenim evangelistom tog vremena
                        Bilijem Grejemom (kasnije uhvacenim na delu sa prostitutkom, sto ga je kostalo karijere), u
                        cijem su korenu stajale pesme poput „Great Balls Of Fire" („balls" je kolokvijalni izraz za
                        testise). Svet je, dakle, tinjao, spreman da plane, a da toga jos nije bio u potpunosti svestan.

                              Velike vatrene lopte

                              Beograd je, iako neminovno pod jarmom „omladinskih akcija", „obnove i izgradnje",
                        „odlucnog NE potrosackom drustvu", „kolektivizma" i mnogih drugih „izama", svojim
                        vecito vitalnim instinktom i uvek spremnim culima primao vibracije iz sveta, upijao ih i cekao
                        pogodan trenutak da se dostojno ukljuci. Pripreme nisu trajale dugo. Vec krajem pedesetih,
                        u Beogradu se, zahvaljujuci tvistu, bugi-vugiju, sejku i ostalim ranim i prelaznim formama
                        nove globalne muzike, zacinjala svest o radjanju necega sto ce iz osnova promeniti poglede
                        na popularnu kulturu i doneti neslucena uzbudjenja. „Zvezdane noci" na kosarkaskom
                        stadionu na Kalemegdanu - kasnije evocirane u TV seriji „Grlom u jagode" - i nastupi Septeta
                        M, predvodjenog i danas aktivnim Miletom Lojpurom, nagovestile su ulazak u najraniju fazu
                        razvoja beogradskog rokenrola: doba nevinosti.

                              Izraz „nevinost" ne treba shvatiti doslovno - pre svega se misli na pobude i motive.
                        Rokenrol tada jos nije bio pretvoren u industriju (istini za volju, nije to ni sada, posebno u
                        organizacionom smislu), mada se od sviranja na igrankama moglo sasvim pristojno ziveti.
                        Osnovni, i dalje podsvesni motiv krio se u zelji za oslobadjanjem ogromne energije, koju
                        vecina urbane omladine nije bila spremna da potrosi kopajuci, pevajuci brigadirske pesme,
                        trceci u stafetnom lancu, ili znojeci se po sletovima. Svesni motivi najcesce su bili vezani za
                        lokalnu popularnost i „bolji prolaz" kod devojaka, a tek onda, eventualno, za istinsku slavu i
                        novac. Cesto rucno pravljene elektricne gitare bile su ukljucivane u pojacala improvizovana
                        od starih radio-aparata, ali je etapa totalnog amaterizma i entuzijazma trajala znatno krace
                        nego sto se moglo ocekivati. Dokazi se nalaze u televizijskim snimcima - pre svega onim koje
                        je mladi reditelj Jovan Ristic radio za potrebe emisije „Koncert za mladi ludi svet" - a u filmu
                        Zike Pavlovica „Kad budem mrtav i beo" jedna od najvaznijih beogradskih grupa Crni biseri
                        izgledom, ponasanjem i opstim kvalitetom nastupa nimalo ne zaostaje za svetskim standardima
                        tog vremena. Isti slucaj bio je i sa ostalim sastavima iz prve beogradske garniture, poput Elipsi
                        i Zlatnih decaka ili, nesto kasnije, Dzentlmena, Plamenih pet i drugih. Ipak, na sasvim
                        izdvojenoj poziciji stajale su Siluete, najveca koncertna atrakcija sezdesetih i jedna od
                        najvrelijih pojava domaceg roka uopste.

                              Legenda iz senke

                              Iako niko ne moze sa sigurnoscu da tvrdi kada je u Beogradu rodjen rokenrol, malo je
                        onih koji bi se usprotivili ideji da se to dogodilo 20. oktobra 1961. Tog dana Zoran Miscevic i
                        Branko Gluscevic odlucili su da definitivno realizuju zamisao o osnivanju rokenrol grupe.
                        Miscevic je u toj najranijoj fazi, pored pevanja, svirao bas, Gluscevic je svirao ritam-gitaru, a
                        u postavi su jos bili bubnjar Miroslav Minic, solo gitarista Ilija Stanic (pomenut u proslom
                        nastavku kao „prvi srpski Henk Marvin") i Zoran Simjanovic na klavijaturama. Ta postava
                        nije dugo trajala: Simjanovic (danas nas najveci autor filmske muzike) presao je u
                        konkurentske Elipse, a Miscevic se uskoro sasvim posvetio pevanju. Ta njegova odluka
                        predstavljala je radjanje mozda najvece rokenrol zvezde koju je Beograd zapamtio.

                              Ovakva konstatacija moze zazvucati u najmanju ruku preterano onima sto poznaju samo
                        vreme Misceviceve medijske anonimnosti (koja je, istini za volju, obuhvatala veci deo
                        njegove karijere), ili onima koji o njemu, sto je jednako sramotno kao i, u danasnjim uslovima,
                        neminovno - ne znaju nista. Ali malo je onoga sto ce kasnije doci, a sto se po provokativnosti,
                        atraktivnosti i izvornoj, neobuzdanoj autenticnosti moglo meriti sa Siluetama, za cijim je
                        mikrofonom bio Zoran Miscevic.



                              Zoran nikada nije znao nijedan tekst. Uvek je odmahivao rukom kad sam nudio da mu
                        „skinem" tekstove svetskih hitova koje je pevao. Jednostavno je smatrao da tako nesto nije
                        potrebno. Njemu stvarno nije ni bilo potrebno. Pripadao je onoj neverovatnoj vrsti
                        beogradskih momaka stvorenih da „pale raju". Sta god da je radio, bilo je usmereno u tom
                        pravcu i, sto je najbolje, uvek je uspevalo. S tim sto je „paljenje raje" opasna stvar, posebno
                        ako ne znas da se zaustavis, pa preteras, sto se Siluetama cesto desavalo. Kad predjes
                        granicu publika gubi kontrolu i postaje opasna, pa se zato cestp desavalo da se grupe potuku
                        s posetiocima igranke, ili koncerta. Zoran je uspevao da podigne publiku u svakoj prilici, taj
                        njegov dar skoro se granicio sa neverovatnim. Mnogo kasnije, kad su originalne Siluete vec
                        ostale daleko u proslosti, on je dizao publiku tim posebnim talentom za „paljenje". Kad su,
                        recimo, negde u prvoj polovini osamdestih, nastupili na velikom koncertu na Hipodromu, kao
                        jedna od milion predgrupa tada veoma popularnog engleskog benda Iron Maiden, Siluete su
                        opet izvele svoj standardi materijal i svi su opet bili na nogama! On je imao taj redak talenat,
                        na kome je u stvari i bio baziran dobar deo popularnosti Silueta i legende koja se s
                        vremenom stvorila o njima seca se Vlada Jankovic Dzet (Crni biseri).

                              „Paljenje" nije bilo ograniceno samo na Beograd - Siluete su, kao i vecina beogradskih
                        grupa (sto se nije mnogo promenilo u kasnijim godinama) predstavljale neresivu enigmu za
                        kolege iz drugih republika. Posebno je zbunjen bio Zagreb, ciji su bendovi, po pravilu, bili
                        korak blize svetskim desavanjima, ali nikada nisu uspeli da pronadju magicnu formulu kojom
                        su beogradski momci dovodili publiku u delirijum.

                              Razaranje grada

                              U plavoj paz frizuri Zorana Miscevica bilo je vise drskosti i izazova nego u kompletnoj
                        jugoslovenskoj rok produkciji sedamdesetih, sa retkim casnim izuzecima. U prepevima
                        svetskih hitova koje su Siluete pretvarale ne samo u svoje nego i nase verzije, americke
                        drzave jednim potezom su pretvarane u gradove („divni grad Masacusets", pevao je
                        Miscevic u obradi velikog hita grupe Bee Gees), a Donovan, Small Faces, ili The Searchers
                        postajali su deo beogradske urbane mitologije. Zahvaljujuci tome, Beograd je sezdesetih
                        pulsirao na nacin svih svetskih metropola.

                              Gitarijade na Sajmistu bile su poprista vulkanskih izliva kolektivnog zanosa i zajednicke
                        energije (koja se, kad bi na scenu izasle Siluete, pretvarala u histeriju), kakve nijedan
                        „omladinski skup" drugacijeg tipa nije mogao da ponovi. Beograd je u to vreme bio grad u
                        punom smislu reci. Zahvaljujuci rokenrolu, znalo se sta je „kul" i zasto je „kul". Gradski
                        Beograd nosio je plavu paz frizuru, „frulice" i psihodelicne kosulje. Prigradski Beograd
                        imao je samo jednu zelju: da sisa, da cepa savove uskih nogavica i boje uniformise po uzoru
                        na maslinasto-sivu.

                              Onaj prvi Beograd sezdesetih odneo je ubedljivu pobedu. S vremenom, razlike su
                        nestajale, dolazile su godine sistematskog razaranja grada i svega gradskog i Beograd
                        Silueta, Elipsi, Crnih bisera i Zlatnih decaka postao je neki sasvim drugi grad. Siluete vise ni
                        fizicki nisu medju nama, niti ce, nazalost, to ikada vise moci da budu. Klavijaturista Ljuba
                        Djordjevic umro je 1986. godine. Zoran Miscevic, pevac najvece beogradske grupe koja,
                        spletom cudnih i za onaj drugi Beograd potpuno normalnih okonosti, nikada nije objavila
                        album, otisao je 4. aprila 1995, zauvek se sjedinivsi sa duhom onog danas nepostojeceg grada
                        koji su nekada stvarale i cinile njegove Siluete.

                              ( nastavice se)

                        ALEKSANDAR ZIKIC                                                                                                                                  mail: city@beograd.org.yu    www.amika.rs







Коментари

Популарни постови са овог блога

ХУМОР - МОСТ ЗА СВЕ ЖЕЉЕ

ПОЛАРИС СФ АНТОЛОГИЈА `93. и прича АРТУРА КЛАРКА

КАКО ЈЕ ИНТЕРНЕТ УБИО ЖУРКЕ